Otac porodice,Džozef Kenedi, poslao je ćerku na lobotomiju, Rozmeri je bila mentalno poremećenog zdravlja, kako slučajno ne bi ostala trudna i oštetila političke karijere njegovih sinova

Nedavno su objavljene dve knjige koje bacaju potpuno novo svetlo na slavnu američku porodicu Kenedi, prvenstveno na oca porodice - Džozefa. On je naime svoju ćerku s 23 godine tajno poslao na lobotomiju kako bi spasio potencijalne političke karijere svojih sinova. I ako su mu sinovi stvarno ostavili veliki trag u američkoj politici, da li je to bilo vredno zdravlja i života ćerke?

Cela priča otkriva se u knjigama 'The missing Kennedy'(Nestali Kenedi) Elizabet Koler-Pentakof i 'Rosemary: The hidden Kennedy daughter'(Rozmeri: Skrivena Kenedijeva ćerka), Kejt Kliford Larson.

Prema Larsonovim novim istorijskim izvorima i informacijama koje je Koler-Pentakof skupila od svoje tetke, časne sestre iz Svetog Koleta - katoličke insitucije za invalide i nemoćne u Džefersonu u Viskonsinu, u kojoj je Rozmeri živela više od pedeset godina, nastale su dve biografije nesrećne Kenedijeve ćerke.

Sve je počelo 13. semptembra 1918. godine kad je Rouz Kenedi dobila trudove u svojoj kući, u kojoj je bila prisutna samo medicinska sestra. Pozvan je doktor, ali je on kasnio, pa je sestra prvo naterala buduću majku da drži stisnute noge kad je trebala da počne 'da gura'. Kad Rouz više nije mogla da izdrži, sestra je odlučila da zadrži porod pod svaku cenu pa je navodno dva sata držala rukom bebinu glavu u porođajnom kanalu, kako ne bi izašla pre dolaska doktora.
ketlin-rozmeri-rouz-kenedi.jpg
Profimedia 


Pretpostavlja se da je beba ostala bez kiseonika, zbog čega je došlo do oštećenja mozga. A roditelji malene Rozmeri brzo su primetili, kako je devojčica rasla, da dosta kaska za drugom decom njene dobi.

U svojim memoarima objavljenim 1974. godine, Rouz Kenedi napisala je da je njena ćerka propuzala, ustala, prohodala i rekla prve reči jako kasno.

Rozmeri je imala problema s izvršavanjem najjednostavnijih zadataka poput pisanja i sporta, a bila je i puno nespretnija od braće i sestara.

Kad je trebala da pođe u školu, njena majka je potražila pomoć stručnjaka, koji su je obavestili da joj je ćerka 'retardirana', što je izraz koji se koristio za sve moguće vrste mentalnih poremećaja.

Kenedijevi su pokušavali da sakriju njeno stanje, ali što je bila starija, to je bilo teže nastaviti sa tim. Druga ćerka,Junis, kasnije je izjavila da se seća da je Rozmeri često imala napade, i da je bila sklona izlivima besa.

Ništa nije smelo da omete planove

Kad je Rozmeri imala 11 godina, Džozef i Rouz su ćerku poslali u prvi od niza internata za decu s posebnim potrebama, iako nikad nije prešla gradivo trećeg/četvrtog razreda. Rozmeri im je za to vreme slala pisma u kojima bi im zahvaljivala što su je posetili i molila ih da opet dođu jer je 'tu svaki dan jako usamljena'.

Kad je Rozmeri imala 19 godina, njen otac je postao ambasador SAD-a u Velikoj Britaniji, pa su svi, uključujuči i Rozmeri došli u London. Otac se ovde jako ljutio na njenu školu jer je počela da se goji, što on nije želeo da se dopusti.
junis-rozmeri-kenedi.jpg
Profimedia 


U ranim 20-im godinama, Rozmeri je odjednom procvetala u lepu i privlačnu mladu devojku koja je znala noći da pobegne iz internata i luta ulicama Vašingtona, gde su u međuvremenu živeli.

U to vreme Džozef je već polagao temelje za političke karijere svojih sinova i polednje što mu je trebalo bio je skandal u kom bi njegova bolesna ćerka ostala trudna s nepoznatim muškarcem. Smišljajući šta da preduzme svojoj supruzi je spomenuo eksperimentalnu operaciju mozga poznatiju kao lobotomija.

Njihova ćerka Ketlin sprovela je istraživanje o kontroverznoj proceduri, na majčinu molbu, i zaključila da nema šanse da će Rozmeri podvgnuti tako nečemu. Ipak 'glava porodice', Džozef, odlučio je da ignoriše ostale članove porodicu i brzo je zakazao operaciju bez da se dalje dogovarao o tome s bilo kim u porodici, uključujući i suprugu.

Nakon jezive operacije, Rozmeri više nije mogla da govori, smanjila joj se pokretljivost, pa ostatak života više nije mogla da se brine o sebi.
Nakon svega, otac, koji je osećao krivicu, nije mogao ni da je poseti, a majka Rouz tvrdila je posle da joj suprug 20 godina nije hteo da kaže šta se dogodilo njihovoj ćerki.
Porodica nije znala gde je, a niko nije ni postavljao previše pitanja. Kao da je uz slučaj te ćerke bio vezan ugovor o tajnosti, pa je Rozmeri majka posetila tek 1961. godine, nakon što je Džozef doživeo moždani udar i ispričao sve ženi.

Navodno je, ugledavši majku, Rozmeri, koja je u trenutku majčinog dolaska bila u šetnji uz pomoć časne sestre, potrčala u zagrljaj majci, koju je zagrlila da bi zatim počela da je udara po grudima i da vrišti na nju.

1970-ih godina i ostatak porodice počeo je da joj dolazi u posete, a njen nećak priseća se da je volela da odlazi u šetnje, pliva i da se karta, kao i da je uživala u dobijanju komplimenata.

Majka nikad nije u javnosti progovorila o lobotomiji svoje ćerke, nego je govorila da je Rozmeri 'izgubila pamet nakon jedne nesreće".

(Dejli Mejl)