Vest o otkriću „zlatnog voza“ u Poljskoj ponovo pokrenula pomamu u potrazi za zlatom koje je režim Adolfa Hitlera oteo od svojih žrtava, a zatim sakrio kada je ishod rata postao jasan

Vest da je „zlatni nacistički voz“, železnička kompozicija puna oružja i blaga, pronađen u blizini mesta Valbrzih u Poljskoj, izazvala je pravu pomamu. Stotine lovaca na blago uputile su se u Poljsku i počele da ispituju teren kako bi otkrile dragocenosti koje su Nemci sakrili u januaru 1945. A kako i ne bi kada se zna da su nacisti oteli blago vredno milijarde, a možda i bilione evra od svojih žrtava, a da čak 80 odsto tog blaga nikad nije nađeno.

U potragu su se u petak uključili čak i poljski vojnici. Prvo je ekipa deminera obišla teren i snimila ga, a zatim su ga zatvorili za druge lovce na nacističko blago.

„Zlatnu groznicu“ u Poljskoj pokrenuli su Andreas Rihter i Pjotr Koper. Njih dvojica su prvo anonimno saopštili da su otkrili oklopni voz u kom se nalazi nacističko blago, da bi se u petak pojavili na televiziji i rekli da imaju dokaze o tačnoj lokaciji, kao i da su spremni da sami plate iskopavanje jer žele da mesto čuvenog „zlatnog voza“ postane turistička atrakcija.

Njihova priča bila je u skladu sa lokalnom legendom da su krajem Drugog svetskog rata, povlačeći se pred Crvenom armijom, nacisti sve prikupljeno blago stavili u voz dugačak oko 150 metara i poslali ga iz Breslaua (sadašnjeg Vroclava) ka Berlinu. Prema pričama, nedaleko od Valdenburga (današnjeg Valbrziha) voz je ušao u tunele u obližnjim planinama, a zatim nestao. U njemu je navodno bilo 300 tona zlata, nakita i umetničkih dela, kao i nešto oružja, a pojedinci smatraju da je u vozu bila i čuvena „ćilibarska soba“ oteta iz carske palate u Lenjingradu.

Istoričari već decenijama tvrde da postojanje tog voza nikada nije dokazano, a potrage u vreme komunističkih vlasti u Poljskoj nisu dale nikakve rezultate.

Rudnik „Merkers“

Kako tvrde lovci na blago, i za mnoge druge trezore sa blagom nacista tvrdilo se da ne postoje, pa su otkriveni. Tako su američki vojnici još u aprilu 1945, prateći lokalne priče, otkrili neverovatnu količinu zlata u rudniku „Merkers“. Na dubini od nekih 600 do 700 metara pronađeni su 2.930 vreća i 1.300 sanduka sa rajhsmarkama, 8.198 vreća i 55 sanduka sa zlatnim polugama, 711 vreća sa zlatnicima, stotine vreća ispunjenih zlatnim nakitom, kao i mnogo džakova sa srebrom, stranim novcem i vrednim predmetima.

I to otkriće je pokrenulo pomamu, pa su u naredne dve nedelje lovci na blago obišli čak 1.900 rudnika, ali su samo u tri našli nešto od nacističkog blaga. Uprkos zvaničnim tvrdnjama da je u rudniku „Merkers“ bilo sakriveno sve nacističko zlato, lovci na blago uspevali su da nađu nacističke poluge u raznim rudnicima, podzemnim skloništima, ali i bankama evropskih zemalja, i to ne samo onih koje su bile neutralne tokom rata.
rihter-koper.jpg
PS 

U Banci Engleske

Tako je jedan od najčuvenijih lovaca na nacističko blago Ijan Sejer zlatne poluge sa urezanim svastikama uspeo da nađe čak i u Banci Engleske.
- Pred sam kraj rata, Rajhsbanka poslala je svoje zlato i prikupljeni novac iz Berlina u Bavariju. Veći deo tog novca je nestao. Milione ili milijarde dolara prošvercovali su iz Bavarije neformalni konzorcijumi američkih oficira, bivših nacističkih oficira i ilegalnih trgovaca. Sejer je rešio da prati tok blaga koje je nestalo 1945. Posle 14 godina postao je jedini čovek koji je pronašao i vratio vlasnicima oteto zlato. Kada je fotografisan kako u Banci Engleske drži dve nacističke zlatne poluge, smatrao je to najponosnijim danom u svom životu - napisao je publicista Endru Roberts.

Jedna od najpopularnijih teorija poslednjih 70 godina svakako je ona da je veliki deo zlata i drugih dragocenosti otetih tokom nacističke strahovlade sakrivena u jezeru Toplic u austrijskim Alpima. Ovo jezero bilo je mesto na kom su nacisti isprobavali oružje, pa su pojedinci u njegovoj blizini otkrivali rajhsmarke, pa čak i neke nacističke dragocenosti, ali uprkos brojnim ispitivanjima, niko nije uspeo da pronađe veću količinu blaga.

Ulaganje u novi poredak

Naravno, ima i mnogo onih koji ne veruju da je takozvano nacističko blago u stvari ikad zagubljeno. Tako je američki novinar Pol Menin 1980. izneo tvrdnju da su nacisti, čim su shvatili da gube rat, veći deo svog blaga prebacili u zemlje koje su bile neutralne, a zatim tim novcem osnovali oko 750 korporacija. I to, kako tvrdi, po ideji Martina Bormana, sekretara Adolfa Hitlera.
- Bogatstvo su nastavili da gomilaju, a sa njim je jačao i ekonomski uticaj Martina Bormana i njegovog podzemnog rajha. Bogatstvo se neprestano uliva u trezore njihovih korporacija. Ta organizacija je najveći zemljoposednik u Južnoj Americi, a kontroliše i celu nemačku tešku industriju - piše Mening.

Publicista Dejv Emori veruje da su nacisti preko Bormanove organizacije stvorili pravu imperiju koja ima veliki uticaj na sukobe i prevrate u svetu kojima je cilj da se uspostavi novi nacistički poredak. Kako tvrdi, oni stoje i iza sukoba u Ukrajini, tokom kojih je u toj zemlji došlo do vaskrsavanja pokreta fašiste Stepana Bandere, podstiču razvoj ekstremizma na Bliskom istoku, a uticali su i na raspad Jugoslavije, gde su sponzorisali vaskrsenje ustaštva.

Najneverovatnija teorija
BLAGO SAKRIVENO NA MESECU

Pojedini teoretičari zavera veruju u jednu prilično neverovatnu teoriju - da su nacisti pred kraj rata razvili tehniku svemirskih putovanja i da su iz svoje baze u Novoj Švabiji na Antarktiku poslali letelicu na Mesec i tamo sakrili najveću količinu blaga. Iako pojedinci veruju u ovu teoriju, mnogi skeptici podsećaju da je u pitanju premisa filma „Iron Sky“ i da bi oni koji u to veruju trebalo da znaju da je taj film samo fikcija, a ne zasnovan na bilo kakvom dokumentu.

Bruka Hrvatski fašisti opljačkano zlato odneli u rim
USTAŠKO BLAGO ZAVRŠILO U VATIKANSKOM SEFU?

Nacisti nisu bili jedini koji su pljačkali svoje žrtve a blago zatim skrivali za crne dane. To su činili i njihovi saradnici ustaše, kojima je Nemačka po okupaciji Jugoslavije omogućila stvaranje Nezavisne Države Hrvatske. Dok su ubijali stotine hiljada Srba, Jevreja i Roma, oni su im oduzimali sve dragocenosti, a zatim su ih slali u Vatikan.

Suzan Heden, Dejna Hokins i Džejson Vest su još 1998. napisali tekst „Da li je zlato koje su krali hrvatski fašisti završilo u Vatikanu“ i izneli dokaze da su ustaše prebacivale pokradeno zlato u Vatikan.
- Vatikan krije svoja dokumenta, ali dokumenta iz arhiva SAD i drugih država pokazuju da je uz pomoć katoličkih sveštenika iz Hrvatske ustaški zločinački plen završio u sedištu Rimokatoličke crkve, a da je zatim odatle korišćen za pomoć preživelim ustaškim vođama da se skrivaju po Južnoj Americi. Do tog novca hrvatski fašisti su došli na zastrašujući način - tražili su otkup od po kilogram zlata od svih Jevreja u Zagrebu, a zatim su ih ipak poslali u koncentracione logore i ubili - pišu oni.

Oni tvrde da je franjevac Krunoslav Draganović, koji je 1943. otišao u Rim da bude sekretar crkve San Ðirolamo, bio u stvari emisar Ante Pavelića, ustaškog vođe. Upravo je Draganović obezbedio pasoše i druga lažna dokumenta ustašama koji su bežali pred partizanima i Crvenom armijom. Istraživanje Jerea Jareba pokazalo je da je 7. maja 1945. nacionalna banka NDH poslala 288 kilograma zlata Draganoviću. Novac koji je stigao u tu crkvu iskorišćen je za davanje „mesečnog džeparca“ od današnjih 2.700 dolara svakom od preživelih ustaša.

Oslobodioci pljačkaši našli, pa rešili da uzmu
OTIMALI I SAVEZNIČKI OFICIRI

Da su nacisti zaista vozovima slali opljačkano zlato za Berlin, najbolje ilustruje primer čuvenog „mađarskog zlatnog voza“. Pred sam kraj rata, kada je Crvena armija marširala ka Budimpešti, stigla je naredba da se sve oteto blago pošalje u nemačku prestonicu. I to je učinjeno. U voz sa 42 vagona spakovani su zlato, nakit, drago kamenje, oko 200 slika, persijski tepisi, najskuplja odeća, porcelan i novac, sve ukupno vredno 350 miliona tadašnjih dolara (ili čak četiri milijarde današnjih dolara). Tokom puta kroz Mađarsku i Austriju nacisti su deo blaga prebacivali u kamione i njihova sudbina nije poznata. Međutim, u maju 1945. voz je zaplenila saveznička armija, Francuzi i Amerikanci. Iako je deo blaga američka vojska zadržala i kasnije vratila, njegov najveći deo uzeli su i međusobno podelili njihovi najviši oficiri. Tek devedesetih je dogovoreno da se deo štete nadoknadi ljudima od kojih je otet.