Kremlj pokušava da vojnim prisustvom u Siriji ostvari više različitih ciljeva. U svakom slučaju Rusija obezbeđuje svoje dugoročne interese, piše u svom komentaru Ingo Mantojfel, urednik redakcije Dojče vele na ruskom jeziku

BERLIN - Ne, izbeglička kriza u Evropi svakako nije razlog što je Rusija stacionirala borbene avione, helikoptere i drugu armijsku opremu u novoj bazi u Siriji. Kremlj je na dolazak izbeglica iz Sirije i ostalih zemalja samo odmahnuo rukom i to proglasio unutrašnjim problemom Evropske unije.

Asad je jedini preostali partner Moskve na Bliskom istoku. Ipak, od ovog leta u Kremlju sa zebnjom gledaju kako Asad polako pada u zapećak. Nuklearni dogovor sa Iranom najavio je otopljavanje odnosa Vašingtona i Teherana, do sada najvažnijeg Asadovog partnera. Pojačane vojne akcije SAD i Turske u Siriji, kao prvu metu imaju ubilačku bandu Islamske države, ali na duže staze mogu biti pretnja i Asadovom režimu – to jest onome što je od njega ostalo. Zato je izgleda predsednik Putin odlučio da dela: U zaleđini zapadne borbe protiv Islamske države, prošle nedelje je na prepad napravio rusku vojnu bazu u lučkom regionu Latakiji.

Sa uzbuđenjem se iščekuje Putinom govor na Generalnoj skupštini UN krajem septembra – tamo će ruski predsednik izvesno vojnu bazu pokušati da predstavi kao ruski doprinos u borbi protiv džihadista, ali će insistirati na podršci Asadu.

Minimalni i maksimalistički ciljevi Rusije

Ukoliko se SAD i druge zapadne sile upuste u takav dil, to bi značilo da je Putin ostvario maksimum: slomio bi međunarodnu zidove oko svoje zemlje koji su nikli zbog aneksije Krima i rata u istočnoj Ukrajini. Ponovo bi bio priznat status Rusije kao globalne sile – rame uz rame sa Amerikom. Istovremeno bi Asadov režim još neko vreme bio siguran, što bi takođe bio dokaz ruske moći.

Moguće je da se Vašington ipak neće upusti u zajednički antidžihadistički front po cenu da (za sada) ne dovodi u pitanje Asadovu budućnost. Ali i u tom slučaju bi Rusija izašla ojačana jer sada ima sopstvenu vojnu bazu na strateški važnoj istočnoj obali Sredozemnog mora. Čak i ako se Sirija raspadne u građanskom ratu, region Latakije je zgodno mesto za vojno prisustvo.

Ne samo da je to oblast iz koje potiče dinastija Asad – to obalsko područje je istorijska postojbina Alavita i logičan izbor za alavitsku državu ako se Sirija raspadne. Tako nešto je već postojalo posle Prvog svetskog rata – tada pod patronatom Francuza. U zamenu za strateški važnu bazu, Rusija bi mogla da nastupi kao zaštitnica takve alavitske države. Rusija bi dugoročno ostala važan igrač na Bliskom istoku. I tako bi Putinova politika prema Siriji iz ugla Moskve bila pun pogodak, zaključuje Ingo Mantojfel