EU treba da obezbedi 15.000 evra po tražiocu azila u prve dve godine da bi pomogla njihovo stambeno zbrinjavanje, zdravstvenu negu i obrazovanje - i da prihvatanje izbeglica učini dopadljivijim državama članicama, kaže Džordž Soroš

Evropska unija treba da prihvati odgovornost za nedostatak zajedničke politike azila koji je ovogodišnji rast broja izbeglica od problema kojim se može upravljati pretvorio u još jednu političku krizu. Svaka država članica sebično se usredsredila na svoje sopstvene interese, često radeći protiv interesa drugih. To je ubrzalo paniku među tražiocima azila, u opštoj javnosti i kod vlasti zaduženih za zakon i poredak. Glavne žrtve su bili tražioci azila.

EU je potreban sveobuhvatan plan da odgovori na krizu, takav koji ponovo potvrđuje efikasno upravljanje talasom tražilaca azila tako da se on može kretati na siguran, zakonit način i brzinom koja odslikava kapacitet Evrope da ih apsorbuje. Da bi bio sveobuhvatan, plan treba da ide preko granica Evrope. Manje je remetilački i manje skupo održavati moguće tražioce azila na njihovoj trenutnoj lokaciji ili u njenoj blizini.

Kako je poreklo sadašnje krize u Siriji, sudbina sirijskog stanovništva treba da bude prvi prioritet. Ali ostali tražioci azila i migranti ne smeju biti zaboravljeni. Slično tome, evropski plan mora biti udružen s globalnim odgovorom, pod autoritetom Ujedinjenih nacija i uz učešće njihovih država članica. To će teret sirijske krize raspodeliti na veći broj država i istovremeno ustanoviti globalne standarde za rešavanje problema prisilne migracije uopšte.

Evo šest komponenata jednog sveobuhvatnog plana.

Prvo, EU svake godine u doglednoj budućnosti treba da prihvata najmanje milion tražilaca azila. A da bi se tako činilo, teret mora biti raspodeljivan pravično, što je princip koji je kvalifikovana većina konačno uspostavila na samitu u prošlu sredu.

Odgovarajuće finansiranje je od kritične važnosti. EU treba da obezbedi 15.000 evra po tražiocu azila u prve dve godine da bi pomogla njihovo stambeno zbrinjavanje, zdravstvenu negu i obrazovanje - i da prihvatanje izbeglica učini dopadljivijim državama članicama. Ove fondove ona može uvećati izdavanjem dugoročnih obveznica koristeći svoj u najvećoj meri neiskorišćen pozajmljivački kapacitet (AAA), što će pružiti dodatnu korist osiguravajući opravdani fiskalni podsticaj evropskoj ekonomiji.

Jednako je važno omogućiti i državama i tražiocima azila da izraze svoje preferencije, koristeći prinudu u najmanjoj mogućoj meri. Smeštati izbeglice tamo gde to one žele - i gde su željene - jeste conditio sine qua non uspeha.

Drugo, EU mora da predvodi globalni napor da se obezbede adekvatni fondovi za Liban, Jordan i Tursku, kako bi se pružila pomoć za četiri miliona izbeglica koje žive u tim zemljama.

Do sada je prikupljen samo deo fondova i to za osnovne potrebe. Ako su obuhvaćeni obrazovanje, obuka i druge osnovne potrebe, godišnji troškovi su najmanje 5.000 evra po izbeglici, odnosno 20 milijardi evra. Sadašnja pomoć EU Turskoj, iako udvostručena prošle nedelje, još se kreće oko svega jedne milijarde evra. Uz to, Evropa treba da pomogne stvaranje posebnih ekonomskih zona u regionu sa preferencijalnim trgovinskim statusom, uključujući Tunis i Maroko, kako bi privukla investicije i otvorila radna mesta, kako za lokalno stanovništvo, tako i za izbeglice.

EU bi morala da se obaveže da će najizloženije zemlje godišnje finansirati sa najmanje osam do 10 milijardi evra, uz balans koji bi stizao iz SAD i ostatka sveta. To bi moglo biti dodato iznosu dugoročnih obveznica koje bi se izdavale za podršku tražiocima azila u Evropi.

Treće, EU mora odmah da počne da pravi svoju jedinstvenu agenciju za azil i migracije i eventualno jedinstvenu pograničnu stražu EU. Sadašnja mreža 28 odvojenih sistema za azil ne funkcioniše: skupa je, neefikasna i dovodi do neobuzdano nekonzistentnih rezultata u određivanju ko se kvalifikuje za azil. Nova agencija bi postepeno usmerila procedure; ustanovila zajednička pravila za zapošljavanje i preduzetništvo, kao i za konzistentne beneficije; i razvila bi efikasnu politiku povratka uz poštovanje prava migranata koji ne žele da se kvalifikuju za azil.

Četvrto, moraju biti uspostavljeni bezbedni kanali za tražioce azila, počev od Grčke i Italije do zemalja koje su njihova destinacija. To je veoma hitno kako bi se primirila panika. Sledeći logičan korak je širenje prostora u najizloženijem regionu čime bi se smanjio broj migranata koji se odlučuju za opasan mediteranski prolaz. Ako tražioci azila imaju razumnu priliku da najzad stignu do Evrope, mnogo su veći izgledi da će ostati tamo gde se nalaze. To će zahtevati pregovore sa najizloženijim zemljama, u saradnji sa agencijom UN za izbeglice, kako bi se tamo uspostavili procesni centri - a Turska bi bila prioritet.

Operacionalni i finansijski aranžmani EU bili bi iskorišćeni da se uspostave globalni standardi za tretman tražilaca azila i migranata. To je peta tačka sveobuhvatnog plana.

Konačno, da bi apsorbovala i integrisala više od milion tražilaca azila godišnje EU treba da mobiliše svoj privatni sektor - NVO, crkvene grupe i biznis - koji bi delovali kao sponzori. To će zahtevati ne samo odgovarajuće finansiranje, već i ljudski i informaciono-tehnološki kapacitet za povezivanje migranata i sponzora.

Egzodus iz ratom razorene Sirije nikada nije trebalo da postane kriza. Bio je dug u nastajanju, lako predvidljiv i veoma upravljiv za Evropu i međunarodnu zajednicu. Mađarski premijer Viktor Orban je sada takođe sačinio plan u šest tačaka za krizu. Ali njegov plan, koji ljudska prava tražilaca azila i migranata podređuje bezbednosti granica, preti da podeli i uništi EU odričući se vrednosti na kojima je bila zasnovana i kršeći zakone kojima bi trebalo da se upravlja.

EU mora odgovoriti originalnom evropskom politikom azila koja će staviti tačku na paniku i nepotrebnu ljudsku patnju.

Autor je predsednik Soros fonda i fondacije Otvoreno društvo