U prvoj narudžbini Mađari su tražili žicu za 40 kilometara ograde, ali su posle povećali narudžbu na 175 kilometara

Žica koju Mađari postavljaju na granice oštricama reže meso do kosti. Nema tog novca koji bi bio vredan toga da se neko dete povredi ili, još gore, pogine. I zato sam Mađarima odbio da prodam žicu za njihove ograde. Za taj bih posao dobio pola miliona evra, ali taj novac nije ništa u poređenju sa ljudskim životom, kaže Murat Ekrek, suvlasnik nemačke firme Mutanox, specijalizovane za izradu raznih vrsta ograda i žica.

Firmu je pokrenuo sa prijateljem Talatom Degerom prije 20-ak godina, a proizvode iz Berlina šalju kupcima širom sveta, ali ne i u Mađarsku, jer ideju da ogradom – prvo prema Srbiji, a uskoro i prema Hrvatskoj – treba zaustaviti imigrante smatra nehumanom.

"Žica se ne koristi u tu svrhu", odlučno kaže Murat.

Iza tog odgovora ceo je niz emotivnih razloga, od useljeničkog porekla do "običnog" humanizma, koje je razmatrao kad im je krajem jula stigla prva narudžbina iz Mađarske, za ogradu zbog koje je vlada Viktora Orbana na meti kritičara, od generalnog sekretara UN Ban Ki-muna do pape Franje.

"Četiri mađarske firme koje je vlada angažovala želele su od nas da naruče žicu. Vrlo su otvoreno napisali u koju im svrhu treba - za gradnju ograde na mađarsko-srpskoj granici", kaže Murat.

U prvoj narudžbini Mađari su tražili žicu za 40 kilometara ograde, ali su posle povećali narudžbu na 175 kilometara.

"Zanimalo nas je gde tačno misle da postave žicu", priseća se.

Naime, Mađari nisu naručili običnu bodljikavu, već tzv. oštru bodljikavu žicu. Umesto zubaca, ona uzduž centralne žice ima poslagane oštrice koje poput britve nanose povrede.

"Takva se žica postavlja na vrh obične bodljikave žice, na visini od dva metra, i ljudi je bez napora ne mogu dosegnuti", objašnjava Murat.

Ali odgovor mađarske strane ih je zaprepastio.

"Rekli su da će je razapinjati po tlu", Murat Ekrek.

Proverili su još jednom – nije bilo sumnje: žicu su, kao krvavu klopku, nameravali da postave na zemlju.

"U trenu smo kolega i ja rekli: Ne može. Ni slučajno. Bila je to odluka vođena emocijama. Ne samo da će izranjaviti odrasle, na njoj bi mogla smrtno da stradaju i deca. Takva vrsta žice ima svoju namenu – postavljaju je na vrh ograda u zatvorima, oko aerodroma, njome se štite brodovi od piratskih napada, zaustavljaju kriminalci. A izbeglice to nisu. Oni samo beže od rata. A kuda? U žicu koja će ih masakrirati. Nismo mogli da je prodamo. Etika nam je to branila", kaže on.

Zaposleni u njihovoj firmi, njih 25, stali su uz vlasnike, a i iz šireg kruga poznanika dobili su čestitke na odluci.

"Hteli smo da pokažemo humano lice Nemačke, države koju u inostranstvu često kritikuju", dodaje on.

U donošenju odluke vodili su se emotivnim iskustvom dece migranta iz Turske.

"Moje roditelje je Nemačka prihvatila, ja sam rođen ovde i Nemačku osećam kao domovinu. Odrastao sam uz decu iz svih delova sveta i uz jako puno Hrvata. Zajedno smo išli u školu, igrali se, odlazili jedni drugima na ručak. Moja prva devojka bila je Hrvatica. U Nemačkoj ima mesta za sve, pogotovo za one koji beže od rata", smatra Murat.

Mađarska odluka da se okruži žicom natjerala ga je na razmišljanje:

"Jasno mi je da postoji šengenski prostor koji moraju da štite. Ali mi je i dalje nezamislivo da se danas u Evropi dižu ograde. S druge strane, zidovi i ograde nikada nikoga nisu zaustavili. Ljudi i kulture uvek su našli način kako da se spoje."

(Večernji.hr)