Libija je danas slomljena zemlja bez centralne vlade dok u zemlji deluju različite terorističke grupe

Ovog 20. oktobra navršava se četiri godine od smrti bivšeg libijskog vođe Moamera Gadafija, koji je ubijen u blizini njegovog rodnog grada Sirta. Ali, umesto napretka i dmeokratije, Libija se opasno primakla tački bez povratka. U zemlji vlada haos, islamski militanti terorišu civile a za vlast se bore dve rivalske vlade, piše za američki portal "Ol monitor" libijski akademik i novinar Mustafa Feturi.

Libijske vlasti nikada nisu u potpunosti istražile smrt bivšeg lidera, uprkos obećanjima da će to učiniti, a Omran Bin Šaban, pobunjenik zaslužan za hapšenje Gadafija je pod nerazjašnjenim okolnostima umro u Francuskoj 2012. godine dok je primao terapija.

Gadafijeva smrt je orijentir za Libiju, ali svakako loš. Narod kome je dosta nasilja i rata libijske revolucije, želi povratak pravde i vladavine zakona. Sve što se dešava dovodi do jednostavnog pitanja: Da li je Libija bolja bez Gadafija?

Većina Libijaca bi volela da je mogla da vide Gadafija pred sudom, jer je na mnoga pitanja samo on mogao da odgovori. Uostalom, vladao je više od četiri decenije. Ali, sada većina Libijaca, uključujući i bivše srednje rangirane lidere pobunjenika, misli da je Gadafi ubijen upravo zato da ne bi dobio priliku da govori.

libija-fonet-feb-2013.jpg
Fonet 

Hasan, bivši lider pobunjenika koji ne želi da koristi svoje pravo ime iz straha od odmazde, rekao je za Ol-Monitor da "Gadafijeva smrt svakako nije ono što su oni želeli, ali da su je želeli domaći i strani političari želeli, jer je znao previše". Kako je rekao, Gadafijeva ispovest bi nanela ozbiljnu političku sramotu mnogim regionalnim i svetskim liderima.

Na pitanje o današnjoj situaciji u njegovoj zemlji, Hasan kaže: "Nije obećavajuća, a mnogima od nas bivših pobunjenika je krivo, jer nismo očekivali da bude tako loše."

Bez sumnje, Libija je danas slomljena zemlja bez centralne vlade, navodi Mustafa Feturi. Umesto toga, ona ima dve zavađene vlade - jedna u Tripoliju, koju ne priznaje nijedna druga država, a drugu u gradu El Bajada, koja ima beskorisno međunarodno priznanje. Istovremeno, u zemlji deluju i različite terorističke grupe. Najopasnija od njih je Islamska Država (IS), koja se do sada proširila na tri grada: Derna na istoku, Sirt u sredini i Subratu na zapadu.

Veliki broj Libijaca deli Hasanovo mišljenje, naročito ako uporede svoju zemlju danas, sa onim što je bila pod vladavinom Gadafija.

Pre manje od dve nedelje, Islamska država je preduzela do sada svoj najsmeliji napad u Libiji, na zatvor o okviru vazdušne baze Mitiga u Tripoliju, za koju se verovalo da je bezbedna. Istovremeno, različite milicije i dalje deluju van svake kontrole vlade, dok sudstvo jedva funkcioniše. Hapšenja, kidnapovanja i ubistva se i dalje dešavaju, mada u manjoj meri nego pre tri godine. Sporadične pucnjave, barikade i isključenja struje su postali rutina.

Bengazi, drugi glavni grad u Libiji, u kome je u februaru 2011 revolucija počela, je gotovo potpuno uništen u ratu između vojske međunarodno priznate libijske vlade, sa sedištem u El Bajadi, i različitih islamističkih frakcija koje su skoncentrisane uglavnom u severnom primorskom delu grada.

Glavni grad Tripoli je pod kontrolom vlade koju ne priznaje nijedna druga država. Ona je stvorena posle krvavogsukoba koji je okončan u avgustu 2014. uništenjem aerodroma i zauzimanjem grada, što je primoralo međunarodno priznatu vladu da pobegne u istočnu Libiju.

U odnosu na pre godinu dana, život za obične Libijce u prestonici se možda malo popravio, ali je još uvek daleko od normalnog - a normalno je ono što je nekad bilo pod Gadafijem. Ljudi još uvek nemaju sigurnost i bore se da sastave kraj s krajem, zbog naglog porasta cena i malo dostupnih subvencionisanih osnovnih namirnica. Osnovne medicinske usluge su skoro nepostojeće, što primorava ljude da se leče u susednom Tunisu. Onima koji imaju novca i žele da idu u Evropu iz bilo kog razloga, sve je teže, jer su sve ambasade zapadnih zemalja odavno zatvorene; da bi se prijavili za vizu, Libijci moraju da putuju u Tunis.

Proizvodnja nafte, glavni izvor prihoda vlade je pala za tri četvrtine, a zemlja sada vadi manje od pola miliona barela dnevno, zabog čega nema toliko potrebnog novca za plate hiljade državnih službenika. Plate vladine birokratije kasne najmanje tri meseca. Svi glavni infrastrukturni projekti, koji su bili u toku kada su nemiri počeli pre četiri godine su stali, a sve veće strane kompanije su otišle, ostavljajući za sobom zarđale građevinske kranove. Hiljade Libijaca je i dalje raseljeno unutar zemlje, a procenjuje se da je milion građana bilo prinuđeno da traži sigurnost u inostranstvu - naročito u Egiptu i Tunisu.

Većina škola i univerziteta tek treba da otvori svoja vrata za ovu školsku godinu, a učenici najveći deo svog vremena provode napolju igrajući se na nesigurnim ulicama.

U međuvremenu, političke frakcije se i dalje svađaju oko sastava naredne vlade u beskrajnim razgovorima pod okriljem UN-a razgovorima u Maroku. Ljudi imaju sve manje nade da će njihova zemlja biti sačuvani u skorije vreme. Hasan smatra da "razgovori nikada neće zemlji doneti ništa", priznajući da je "život pod Gadafijem bio mnogo bolji nego što je sada."

Autor: Mustafa Feturi/All Monitor - piredio M. Đorđević