UKLETO OSTRVO: Odavde muškarci odlaze i nikad se ne vraćaju

Ostrvljani, čiji se broj kreće između 5.000 i 6.000, imaju osećaj da pripadaju Karibima, a ne Kolumbiji. Mnogi su rastafarijanci, a ostrvo je dugo ostalo nedostupno i nasilnim kolumbijskim narko krijumčarima. Ovde se ne može videti oružje ili doživeti pucnjava, ali ovdašnji nesvakidašnji problem se skriva ispod površine.

"Gubimo muškarce", rekla je jedna meštanka. "Prema mojim istraživanjima, najmanje 800 muškaraca zatvoreno je u različitim zatvorima u inostranstvu ili su jednostavno nestali", kaže ona. To znači da je, ako je ovo istraživanje tačno, jedan od četvorice ostrvljana nestao, a populaciju u jednakoj meri čine muškarci i žene.

Činjenica je da Providensia nije mogla zauvek da ostane imun na kolumbijske probleme. Pre nekoliko godina krijumčari droge otkrili su da su meštani izvrsni moreplovci i da poseduju neprocenjivo znanje o okolnim vodama.

"Oni su poslednja spona trgovine drogom“, kaže novinar Amparo Ponton, koji je na ostrvu živeo 25 godina. Ako uspešno isporuče drogu do željenog odredišta, koje može biti bilo gde od Hondurasa do Floride, dobijaju hiljade dolara. Ako ih pak uhvate, završe u zatvoru.

Stvari postaju neugodne kada brodove počne da goni obalska straža. U tom slučaju, posada baca drogu u more, a onda svoj postupak moraju opravdati pred kraljevima droge. Nakon toga nipošto ne mogu da odbiju posao koji se od njih zatraži. Završe u zatvoru ili jednostavno nestanu

"Sin mi je završio u zatvoru u Misisipiju u SAD-u“, kaže jedna majka. "Izdržao je već jednu šestogodišnju kaznu. Ali opet je krenuo da se bavi istim poslom i ponovo je uhapšen. Mislim da se tome vratio zato što nije pronašao nikakav drugi posao... Većina porodica na ostrvu je pogođena time na ovaj ili onaj način. Samo gubimo naše momke."

Jedan od načina otvaranja novih radnih mjesta je razvoj turizma, ali taj put Providencia namjerno izbjegava, za razliku od svojih susjeda. Istraživačica koja je izračunala da je nestalo 800 otočana smatra pak da je taj nedostatak mogućnosti samo dio problema.

"Tu se radi i o dosta maloletničkog adrenalina“, kaže ona i dodaje da mladi često kažu: "Imam tri mogućnosti – pogoditi, propasti ili dobiti“. Drugim rečima, postići rezultat, biti uhvaćen ili ubijen.

"Već smo izgubili 10 odsto generacije starije od moje", kaže 26-godišnji ribar Loreno Bent. "Postoje deca koja se bude ne poznajući svoje očeve jer su se oni izgubili u moru. Majke plaču jer su njihovi sinovi otišli i nikad se nisu vratili. Niko ne zna gde su. Mogu da budu u bilo kom zatvoru na svetu. Mi jednostavno ne znamo“, kaže on.

"More je naše gospodarstvo, nije važno je li ono legalno ili ne", kaže on. "Važno je da sticanje novca ne uključuje kriminal protiv drugog čoveka. U Kolumbiji se ovo smatra protivzakonitim, ali za mnoge od nas to je jedini način opstanka. Ne gledamo na to kao na nešto protivzakonito“, kaže Loreno.

Kada roditeljima nestane sin, oni često ne znaju gde je otišao i hoće li se vratiti. Mnogi se osećaju previše osramoćeno zbog zločina kojim im se sin bavio da bi poduzeli konkretne korake. Ali to ne znači da se odsutnost potomka duboko ne oseća.

"Postoje porodice", tvrdi Ponton, gde su pradeda, deda, otac i sin u zatvoru". Kolumbijski narko biznis uzrokuje mnoge tragedije, a ovo je samo još jedna u nizu.

(Express.hr)