U nikad razjašnjenim okolnostima ubistva Gadafija, koga su, prema zvaničnoj verziji, ubili pobunjenici, pominje se i moguća umešanost francuske obaveštajne službe

Rezultati rušenja libijskog predsednika Moamera Gadafija su rast islamizma i izbeglička kriza koji destabilizuju Evropu. Arhive Tripolija ukazuju da je, pored britanskih službi, sa Gadafijevim obaveštajnim službama blisko sarađivala i CIA.
Četiri godine je prošlo od kada je svet gotovo uživo pratio mučenje i ubijanje bivšeg libijskog lidera Moamera Gadafija. Bilo je nečeg ritualnog u ovom iživljavanju nad čovekom koji je četrdeset godina bio nedodirljivi „vrhovni vođa“ Libijske Džamahirije.

Ovim simboličnim aktom kojim je neprikosnoveni lider sveden na satrtu životinju okončana je kaznena ekspedicija Zapada, čiji je cilj bio ne samo da ga svrgnu sa vlasti, već i da mu onemoguće da iznese tajne koje je delio sa domaćinima Jelisejske palate i Dauning strita. Neke od ovih tajni su ipak pronašle put do javnosti.
toni-bler.jpg
AP 

Među dokumentima koji su pronađeni u zgradi libijske vlade nakon svrgavanja Gadafija bilo je i pismo Tonija Blera pukovniku Moameru Gadafiju iz 2007. godine, u kome se britanski premijer zahvaljuje na „odličnoj saradnji“ obaveštajnih službi dve zemlje na suzbijanju terorizma. Bilo je to u vreme kada je Velika Britanija pomagala Libiji da uđe u trag libijskim opozicionarima koji su kidnapovani i vraćeni nazad u Tripoli zajedno sa porodicama, gde su zatvoreni i mučeni.

Pismo koje počinje prisnim „Dragi Moamere“ i završava se „Najlepše želje, zauvek tvoj Toni“ nalazi se među dokumentima koje je sakupio pravni tim iz Londona. Bivši Gadafijevi politički oponenti hoće da tuže Blera zbog pomoći koju su libijskom vođi pružale britanske obaveštajne službe, MI5 i MI6, kako bi im ušao u trag. Arhive Tripolija ukazuju da je, pored britanskih službi, sa Gadafijevim obaveštajnim službama blisko sarađivala i CIA.
dejvid-kameron.jpg
Reuters 28. Sept 2015 

U neautorizovanoj biografiji Dejvida Kamerona koja je najavljena kao „najeksplozivnija politička knjiga decenije“ navodi se da je Bler pokušao da spase Gadafija uoči bombardovanja Libije, ali je tadašnja vlada konzervativaca odlučila da joj je njegovo svrgavanje u interesu. Razloge da ga večno ućutka imala je i francuska vlada. Nikola Sarkozi se valjda najviše istakao u ratnohuškačkom lamentiranju o zlom diktatoru koji krši ljudska prava, na šta „civilizovani svet“ nema druge nego da odgovori bombardovanjem. Posle je ispalo da je Gadafi finansirao njegovu predsedničku kampanju 2007. godine sa 50 miliona evra, što je pokazala istraga koju je vodio ugledni francuski informativni sajt „Medijapart“.


U jednoj od tajnih epizoda rata u Libiji, kojom se danas bave pariske sudije, Gadafijeva podrška Sarkoziju je dogovorena na sastanku dvojice bliskih saradnika libijskog predsednika i francuskog ministra Brisa Ortefea, Sarkozijevog prijatelja i čoveka od poverenja. U nikad razjašnjenim okolnostima ubistva Gadafija, koga su, prema zvaničnoj verziji, ubili pobunjenici, pominje se i moguća umešanost francuske obaveštajne službe. Italijanski list „Korijere dela sera“ je 2012. godine citirao diplomatske izvore iz Tripolija, koji su naveli da je libijskog predsednika ubio stranac, najverovatnije Francuz. Agent francuske službe je, prema ovom izvoru, bio u rulji koja se dočepala Gadafija i pucao mu u glavu.

Mahmud Džibril, libijski političar koji je predvodio opoziciju koju je Francuska u vreme građanskog rata 2011. godine priznala kao jedinog predstavnika libijskog naroda, i koga su potom predstavljali kao premijera prelazne vlade, priznate od većine članica Ujedinjenih nacija, uključujući i Francusku, izjavio je egipatskoj televiziji da je „strani agent bio ubačen u revolucionarne brigade koje su ubile Gadafija“. Kao razlog za ubistvo naveo je veze bivšeg francuskog predsednika sa Gadafijem i finansiranje predsedničke kampanje.

Libija je u međuvremenu potonula u građanski rat i ekonomski haos, sa rivalskim oružanim grupama koje nekažnjeno ubijaju civile i uništavaju gradove, aerodrome, pale naftne rafinerije u nastojanju da se domognu bogatstva i uticaja. Islamističke formacije širom Severne Afrike uspele su da se dokopaju značajnog naoružanja i zavedu teror.
Rezultati vojne intervencije u Libiji i rušenja Gadafija su rast islamizma i izbeglička kriza koji destabilizuju Evropu. Rusija, koja je bila uzdržana tokom glasanja za rezoluciju 1973 Ujedinjenih nacija, čiji je cilj bio da se zaštiti libijski narod, a koja je zloupotrebljena da bi se opravdala vojna intervencija i rušenje Gadafija, ne prestaje da pravi paralelu između Libije i Sirije kada je reč o dometima zapadne koalicije.

(Sputniknews)