NEMA TEORIJE ZAVERE: Ovaj čovek je napravio plan po kome se odvija borba za globalnu moć

Ceo dvadeseti vek je obeležila sve važniija uloga nadnacionalnih političkih struktura - poslaničkih klubova, partija, klasa, i oligarhija međunarodnih monopola. Zemlje su sve više postaju instrumenti u rukama ovih grupa i struktura

Japanski premijer Šinzo Abe je najavio da namerava da nastavi dijalog sa Rusijom, pozvao Vladimira Putina da ga poseti, i odjednom smo obavešteni da Islamska država koristi nove Tojota. Šta to znači, da Japan isporučuje vozila teroristima? Zašto SAD bombarduju Siriju ali se ne bore sa Islamskom državom, iako govore da je ona glavna pretnja čovečanstvu? Zašto su ubijeni Sadam Hosein i Moamer Gadafi, ako nije bilo opipljive koristi? Koji je pravi motiv za bombardovanje Jugoslavije? Koga SAD zapravo žele da oslabe? Rusiju, ili svoje "saveznike" u Evropi?

Odmah se može reći: ne postoji "zavera" ni "teorija zavere". Ono što postoji je mašina koja svakog optužuje da bi ućutkala sve glasove razuma, i da bi sve nas u suštini sve nas pretvorila u ljude koji negiraju postojanje bilo čega što ne mogu da vide ili dodirnu svojim rukama. U suštini, to predstavlja pokušaj da se kulturno i politički razvijene zemlje vrate u primitivno stanje, bez znanja nauke, politike, upravljanja, ili čak medicine.

Istovremeno, laganje je rasprostranjen instrument u politici i diplomatiji. Američka politička klasa smatra da zna tačnu meru laži koja je potrebna tokom određenog vremenskog perioda. Laži mora biti vrlo intenzivna i mora se čuvati živom onoliko dugo koliko je potrebno da se iza nje sakrije pravi dnevni red. Kada se postigne željeni rezultat, više nema potrebe za bilo kakvim izgovorima: nije bilo oružja za masovno uništenje u Iraku. Pa šta?

Znali smo da nije - i šta sad? Prekasno je da se sada maše pesnicama, bitke u Iraku je odavno gotova. Pa onda, u redu, dobro smo ga se otarasili.

Međutim, poenta ne leži samo u "logici laži" i tehnikama njene primene kroz propagandu i usta političara. Ceo dvadeseti vek je obeležila sve važniija uloga nadnacionalnih političkih struktura - poslaničkih klubova, partija, klasa, i oligarhija međunarodnih monopola. Zemlje su sve više postaju instrumenti u rukama ovih grupa i struktura. Političke elite nisu vezane i nisu ograničene promenama vlada ili predsednika, i ne odgovaraju bilo kojim demokratskim institucijama.

Igra na velikoj šahovskoj tabli

Bez obzira na to ko zauzima funkciju predsednika SAD, Kongresa i Senata, ili ko su zvaničnici Stejt departmenta i obaveštajnih agencija, politička strategija SAD ostaje nepromenjena i dosledana. To nije nikakva tajna, i obzirom na to bilo kakva teroija zavere je besmislena.

Političke elite i domaće institucije u SAD su izuzetno spremne za dogašaje koji predstoje. Knjiga koja veoma precizno objašnjava razloge akcija SAD na međunarodnoj sceni, nije analiza, već plan iznesen 1997. u knjizi "Velika šahovska tabla" Zbignjeva Bžežinskog.

U njoj je jasno definisan glavni cilj SAD - to je potraga za novim oblikom svetske hegemonije, a knjiga obuhvata metode koje se koriste da se to ostvari: ključ sticanja kontrole nad Evroazijom je izvlačenje Ukrajine iz ruske sfere uticaja, i njeno dovođenje u geografsko okrilje Evrope.

Nedvosmisleno, ova kratka publikacija predstavlja pravi vremenski plan akcije, čijem smo sprovođenju svedoci tokom godina. Politički instrument plana je - tzv. Trilateralna komisija - koju su osnovali već pomenuti Bžežinski i Dejvid Rokfeler 1973. Američka politika nije ograničena samo na "zaštitu interesa" ili "kao odgovor na izazove," već je to potpuno dizajniran, sveobuhvatan politički projekat.

Strategija SAD u 20. veku se radikalno promenila, od doktrine izolacionizma prema internacionalističkoj kontroli evropskih poslova. To se dogodilo putem sveopštih ratova između evropskih zemalja, u kojima su Sjedinjene Države igrale ograničenu i izolovani ulogu. Na taj način, izgradile su svoj položaj, i odlučno nastojale da održe sukob - prvo u vidu hladnog rata sa Sovjetskim Savezom a sada kroz veštački izazvan sukob sa Rusijom. Ne ograničavajući se na to, sukobi sada moraju da se šire kontinentom.

Rusija se opire

U Siriji je međutim, ova taktika naišla na ozbiljnu prepreku u vidu efikasne intervencije Rusije - i vojničke i političke. Ogromnu prepreku za nastavak strategije Sjedinjenih Država je takođe napravljena u Ukrajini.
U stvari, Sjedinjene Države su na projektu uspostavljanja američke prevlasti posle raspada SSSR-a skoro potpuno iscrple svoju energiju.

Ostvareno je sve što su oni osmislili, ali, nije postignuta kontrola Evroazije. Naprotiv, taj proces je naterao Rusiju da zakorači u oblast političkog planiranja Evroazije. Ona je pokazala da je u stanju da kontinentu ponudi sistem kolektivne bezbednosti, ali sa evroazijskog geopolitičkog i geo-ekonomskog stanovišta, koji može da zameni zastareli "samo evropski" NATO i od Lisabona do Vladivostoka prekine hegemoniju SAD, kao što i mnogi Evropljani žele.

(Autor: Timofej Sergejcev - RIA Novosti -- priredio M. Đorđević)