Dilema koja je aktuelna i dan danas - da li je Alfred Paker stvarno bio čudovište ili tek žrtva nesretnih okolnosti

Američki profesor i novinar Harold Sčečter odlučio je da sazna šta se zaista krije iza priče o Alfredu G. Pakeru, koji je optužen da je raskomadao i pojeo ljude s kojima se penjao na Roki Mountins, da bi naknadno bio oslobođen uz pomoć medija i pokopan kao častan čovek.

Harold se oslanjao na prvobitna istraživanja i nove nalaze o ekshumiranim telima koja su godinama čekala da se dokaže: da li je Paker stvarno bio čudovište ili tek žrtva nesretnih okolnosti?

O Pakerovoj mladosti se ne zna puno toga. Pokušao je da se bori za Konfederaciju u građanskom ratu, ali su ga otpustili jer je bolovao od epilepsije.

Nakon toga se uputio prema zapadu, te je radio različite poslove.

U 1873. godine Paker se zaposlio kao vodič koji je trebalo da grupu ljudi povede na planinarenje, no ubrzo je otkriveno da nije znao put i da nije nikad pre radio taj posao.

Bio je pohlepan, često je ispitivao ljude koliko su novaca poneli sa sobom, te je neretko imao jake epilepične napade. Budući da je znao da ga članovi grupe "mrze", odvojio se od njih i pojačao međusobnu nenaklonost.
Tokom prvih većih napora na putu, skoro su bili primorani da pojedu svoje konje. Kad su došli do kampa, upozoreni su da ne idu dalje zbog dubokog snega, ali njih šestero (uključujući i Pakera) su odlučili da ipak nastave put.

Dva meseca posle, Pakera je pronašla grupa muškaraca koji su tražili drva u šumi. Njihove prve reči bile su da ne izgleda loše, a kad su ga upitali gde je ostatak muškaraca s kojima je putovao, odgovorio je da ne zna. Kad je član prvobitne postave, koja nije nastavila put, ugledao Pakera, video je da on nosi nož koji je pripadao jednom od nestalih muškaraca. Paker je rekao da je čovek kojem je pripadao, nož zabio u drvo i otišao dalje. To je izazvalo sumnje, koje su prerasle u optužbe jednom kad se Paker vratio u obližnji grad. Tamo je počeo da divlje troši novac, što je mnoge nateralo da pomisle da je pokrao nestale ljude.

Nije prošlo dugo i lokalna policija ga je privela pod sumnjom da je počinio ubistva, te je organizovana velika potraga za nestalim muškarcima.

Paker je priznao, pa je izjavio da je grupa poludela od gladi i jedenja korenja kad je najstariji član grupe preminuo. Izjavio je da su ga svi zajedno pojeli, a kad je ubrzo umro drugi član, pojeli su i njega. Rekao je da je zatim jedan od preživelih muškaraca, Šenon Vilson Bel, počeo da kova zaveru kako ubiti preostale muškarce, a kad je pokušao napasti Pakera, on ga je upucao u samoobrani.

"To nije prvi put da su ljudi bili primorani da pojedu druge jer su bili gladni", tvrdio je on, izjavljujući da je njegov jedini zločin što je ukrao novac od mrtvih.

Do oktobra su otkrivena tela muškaraca i Pakerova priča nije bila potvrđena.

"Tela su bila više ili manje osakaćena. Glava jednog od njih bila je odvojena od tela, dok je glava drugog bila gadno zgnječena. Velike količine mesa bile su izrezane s grudi, bedara i mesnatog dela nogu", izveštavali su mediji.

I navodno niti jedan od njih nije bio upucan.

Pre nego što je počelo suđenje, Paker je pobegao, te je nađen tek devet godina posle.

Kad je vraćen u Kolorado priznao je malo drugačiju priču. Ovaj put je tvrdio da je Bel ubio ostalih četvero ljudi, te da ga je on upucao u samoodbrani, da bi ga na kraju udario po glavi kako bi ga dokrajčio, što je detalj kojeg nije otkrio u prvoj izjavi.

I ovaj put je priznao da je jeo ljudsko meso, ali isključivo kako bi preživeo.

Preko noći su se svi raspisali o njemu. Ljudi su skupljali njegove fotografije i lance koje je u zatvorskoj ćeliji izrađivao za džepne satove, dok su mediji detaljno opisivali kako je filetirao ljudsko meso i pržio ga. Paker je imao na raspolaganju toliko mesa da je jeo samo najfinije delove ljudi, a ne cela tijela, kao što se u prošlosti događalo kad su ljudi pribegavali kanibalizmu kako bi preživeli.

Ubrzo je proglašen krivim, te je trebalo da bude obešen. Ali mala grupa ljudi glasno je protestvovala protiv njegove smrti, tvrdeći da je Paker bio neuračunljiv u vreme kad su se dogodili zločini, zbog izgladnelosti i epilepsije.
Odobreno mu je drugo suđenje 1886. godine, na kojem su stručnjaci potvrdili da su planine u kojima se dogodio zločin navedene zime bile bez uobičajenih životinja kojima bi se inače planinari mogli hraniti. Drugim rečima, stvarno je bila reč o ekstremnim uslovima.

Nakon samo dva sata većanja, porota je odlučila da je jedini motiv Pakerovih ubistava bilo razbojništvo, odlučivši da nije bio lud od gladi, te su mu dodelil zatvorsku kaznu u trajanju od 40 godina.

Ali reporterka novina "Denver Evening Post", Poli Prju, smatrala je da je učinjena nepravda, nakon što je posetila Pakera u zatvoru i čula njegovu priču. Ona je počela da objavljuje niz članaka o njemu u kojima ga je porterala kao vrsnog vojnika i u kojima je napadala njegove napadače.

Ona je vjerovala u njegovu nevinost te je smatrala da je reč o krivooptuženom muškarcu čiji je jedini zločin bio to što se našao u nesretnim okolnostima.

Zahvaljujući njenim hvalospjvima i peticiji koja je usledila, guverner je odlučio da ga pomiluje, te je 1901., nakon 17 godina provedenih u zatvoru, i malo pre 60. rođendana, Paker konačno uslovno pušten iz zatvora. Nakon što je oslobođen, ovaj muškarac koji je nekada jeo ljude, ostao je zgrožen onime u što se moderni svet pretvorio, pa se preselio u manji grad u kojem je živio još šest godina pre nego što je umro prirodnom smrću.

A pokopan je kao vojni heroj.

Doduše, s njim nije pokopana i njegova priča. Profesor prava s Univerziteta Džordž Vašington, Džejms Stars, 1989. godine ponovno je otvorio slučaj kad je izvadio ostatke tela petorice nesretnih muškaraca, koje je zatim analizirao uz pomoć FBI forenzičkih tehnika.

Stars je otkrio da su četiri izvađene lobanje, uključujući i Belovu, imale tragove nasilništva, koje je počinio isti čovjek na isti način. A na rukama su svi imali odbrambene rane. Jedna osoba je ubila sve muškarce, a ta osoba je mogla biti samo Paker, koji je bio potpuno kriv za zlodela, izjavio je Stars.

1999. godine, David P. Baili kustos istorijskog muzeja u zapadnom Koloradu, pokrenuo je ličnu istragu nakon što je našao stari kolt revolver koji je nađen na mestu gdje je Paker tvrdio da je upucao Bela.

Baili je analizirao odeću žrtava i proglasio je da se na Belovoj odeći rupa od metka podudara s onom koji bi na pravio ovaj kolt, a fotografije su ukazivale na rupu u Belovom boku, što je sve išlo u prilog teoriji da je upucan, kao što je Paker tvrdio. S ovim novim dokazima, on je tvrdio da je Paker definitivno nevin, piše New York Post.

Ali nakon proučavanja svega navedenog, Sčečter je ipak odlučio da stane na stranu onih koji Pakera smatraju krivim.

"Previše je nevjerovatno da se Paker jednostavno našao sa "zalihama" hrane za dva meseca, zahvaljujući živčanom slomu Šanona Bela", zaključio je on.

(Express.hr)