Zapad je veoma svestan ogromne sile koju Rusija može da pokrene kada bi je do krajnjih granica izazvao neko poput Erdogana

Niko ne mora da čita “Veliku šahovsku tablu” Zbignjeva Bžežinskog da bi shvatio da se spoljna politika Zapada vrti oko jednog jedinstvenog sveobuhvatnog cilja: sprečiti na svaki način pojavu sile koja je sposobna da ograniči zapadnu moć, ne samo u Evroaziji nego u celom svetu.

Međutim, događaji u Siriji dovode da se politika svetske moći ruši kao kula od karata. Sirija je sada centar različitih koalicija, i njih je najmanje četiri: Savez 4 + 1 (Rusija, Sirija, Iran, Irak, plus Hezbolah), savez pod vođstvom SAD, odnosno neka vrsta mini-NATO, direktna vojna saradnja između Rusije i Francuske, i novi “islamski savez” predvođen Saudijskom arabijom. A tu je i Turska, koja je pod “sultanom” Erdoganom koja igra dvostruku igru.

Trenutna geopolitička napetost između Rusije i Turske ne pokazuje znake opuštanja, od čega profitira “Carstvo haosa” kao privilegovani posmatrač; dok napetost traje, izgledi za Evroazijske integracije su otežani.

Ruska obaveštajna služba sigurno ima sve moguće scenarije koji uključuju angažovanje turske NATO vojske na tursko-sirijskoj granici, kao i mogućnost da Ankara zatvori Bosfor i Dardanele za ruski “Sirija ekpres”. Erdogan možda neće biti dovoljno glup da ponudi Rusiji još jedan povod za rat, ali Moskva se neće igrati.

Rusija je rasporedila brodove i podmornice sposobne za nuklearne udare u slučaju da Turska pod okriljem NATO odluči da krene protiv ruskih interesa. Predsednik Putin je bio jasan; Rusija će koristiti nuklearno oružje ukoliko je potrebno, i ako su ugrožene konvencionalne snage.

Ako se Ankara odluči za još neku samoubilačku misiju poput obaranja još jednog Su-24, ili Su-34, Rusija će sa S-400 jednostavno očistiti vazdušni prostor duž granice. Ako Ankara pod okriljem NATO-a na to odgovori vojnim napadom na ruske položaje, Rusija će koristiti nuklearne projektile, uvlačeći NATO u rat, ne samo u Siriji, već i potencijalno u Evropi. To bi uključivalo i korišćenje nuklearnih raketa da bi Rusija održala strateški važan Bosfor otvorenim.

Možemo povući paralelu: Sirija danas kao Sarajevo 1914. godine.

Od sredine 2014. godine, Pentagon je isprobao sve vrste vojnih vežbi - čak 16 puta, pod različitim scenarijima - a sa temom NATO protiv Rusije. Svi scenariji su bili povoljni za NATO. Sve simulacije su pokazale da je pobednik Rusija.

I zato Erdoganovo nestalno ponašanje zapravo dosta plaši krupne igrače od Vašingtona do Brisela.

Zapad je veoma svestan ogromne sile koju Rusija može da pokrene kada bi je do krajnjih granica izazvao neko poput Erdogana.

Rusija može upotrebiti moćni SS-18 - koje NATO naziva “Satana”. Svaki Satana nosi 10 bojevih glava, snage od 750 do 1000 kilotona, što je dovoljno da se uništi površina veličine države Njujork.

Topolj M je najbrža raketa na svetu sa brzinom 21 mah (16.000 milja na sat); protiv njega, nema odbrane. Pokrenut iz Moskve, pogodio bi Njujork u 18. minutu, a Los Anđeles za 22,8 minuta.

Ruske podmornice - kao i kineske - su u stanju da dostignu obalu SAD, i da napadnu primorske ciljeve u roku od jednog minuta. Kineske podmornice su se nezapaženo pojavile pored nosača aviona SAD, a ruske podmornice mogu učiniti isto.

Antiraketni sistem S-500, pored koga američki raketni sistem Patriot deluje kao nemački Fau-2 iz Drugog svetskog rata, je sposoban da zaštiti Rusiju od interkontinentalnih balističkih i krstarećih raketa. (Moskva priznaje da će S-500 biti u upotrebi 2016., ali činjenica da će sistemi S-400 uskoro biti isporučeni u Kinu podrazumeva da S-500 već može biti u funkciji).

Evo, i bivši savetnik američkog načelnika pomorskih operacija je izjavio da je ceo aparat protivraketne odbrane SAD bezvredan.

Rusija ima flotu supersoničnih bombardera Tupoljev Tu-160S; oni mogu poleteti iz vazdušnih baza duboko u srcu Rusije, leteti iznad Severnog pola, lansirati preko Atlantika krstareće rakete sa nuklearnom glavom sa sigurne razdaljine, i vratiti se kući da sve gledaju na TV-u.

Rusija može da onesposobi gotovo svaku naprednu NATO bazu sa taktičkim - ili borbenim - nuklearnim oružjem male snage. Nije slučajno da je Rusija u proteklih nekoliko meseci u više navrata testirala vreme odziva NATO-a.

Raketa Iskander putuje brzinom sedam puta većom od brzine zvuka, sa dometom od 400 km. Ona je smrtonosna za aerodrome, logističke tačke i druge stacionarne infrastrukture duž širokog fronta, na primer u južnoj Turskoj.

NATO bi morao da uništi sve te Iskandere. Ali onda bi trebalo da se suoči sa S-400S - ili, još gore, S-500S - koje Rusija može postaviti u odbrambenim zonama. Postavljanjem S-400S u Kaljiningradu, na primer, Rusija može da osakati sve vazdušne snage NATO duboko u Evropi.

Prilikom donošenja vojnih odluka, Rusija koristi teoriju Povratne kontrole. To je taktika koja ima za cilj da neprijatelju prenese određene informacije koje ga primoravaju da sam donosi odluke koje ga vode u poraz; neka vrsta virusa koji utiče i kontroliše proces donošenja odluka. Rusija to koristi taktički, strateški i geopolitički. Mladi Vladimir Putin je o Povratnoj kontroli naučio sve što se može znati u 401. KGB-ovoj školi, i nadalje tokom svoje karijere KGB-/ FSB oficira.

U redu, Erdogane i NATO. Da li još uvek želite da idete u rat?

(Autor: Pepe Escobar/Sputnik international - priredio M. Đorđević)