DA LI EVROPU ČEKA SUDBINA RIMSKOG CARSTVA: Odgovor na krizu i migrante EU mora hitno da reši, ili...

Za Evropu je ovo bila teška godina. Grčka, masovne migracije i terorizam su neki od događaja koji su potresli njene temelje. U situaciju kada se Unija spotiče sa jedne krize na drugu, važno je znati šta je EU i za šta se ona zalaže

Upravni kapacitet obuhvata veliki broj različitih stvari. On zahteva mehanizme upravljanja za rešavanje hitnih problema, kao i kulturne i simboličke vrednosti koje drže stanovnike na okupu. U slučaju Evropske unije, njeni mehanizmi upravljanja su dobro prilagođeni kada u svetu raste prosperitet.

Posleratni bum je pomagao razvoju Evrope, a Evropska zajednica je u poratnim godinama povezana sa dva ključna društvena i simbolička iskustva. Prvi je Drugi svetski rat i njegovo katastrofalno nasleđe. Drugi je bio Hladni rat koji je u Zapadnoj Evropi stvorio jak osećaj integracije zbog spoljne opasnosti. Ali, kada je Hladni rat završen, i prestala pretnja Sovjetskog Saveza, postavilo se pitanje šta može vezati Evropu u budućnosti?

U 1990-im i ranim 2000-im, suočena sa rastom ekonomskih i socijalnih problema, Evropskoj uniji su bili potrebni pozitivni ideali i norme integracije, poput posvećenosti socijalnoj pravdi, održivosti i opštoj dobrobit, koje su često ili pootisnuti ili ih nema.

Oslanjanje na negativne ideale dovodi do teškoća, a kada stvari postanu teške, a problemi i dalje traju, javljaju se sporna pitanja. EU se suočava sa nizom kriza koja zajedno ugrožavaju infrastrukturu Unije i traže odgovore u vezi njenih upravljačkih sposobnosti. U prvom slučaju, globalna finansijska kriza je u Evropi stvorila dugogodišnje ekonomske probleme, spori rast i poplavu dugova i nezaposlenosti. Budžeti mnogih evropskih država su postali napeti do tačke pucanja. Evropske banke, koje su se držale fikcije da je rizik bio ravnomerno raspoređen po celoj evrozoni i šire, su kupovale velike količine javnog i privatnog duga od svojih suseda i SAD. Ali, kako je ekonomska kriza uzela maha, taj dug je postao toksičan i u mnogim slučajevima bezvredan. Evropske države su krenule da pokrivaju taj dug i brzo se dovele u očajnu fiskalnu poziciju. Sledio je začarani kruga štednje i protesta.

Era finansijske deregulacije je završena. Ako je kriza pokrenula pitanja o ekonomskoj nadležnosti EU, nedavni slučaj Grčke je bio prekretnica u ekonomskom i moralnom rukovodstvu Unije. Kantovski projekat mirovne zajednice država, koje su vekovima ratovale jedne protiv drugih, bio je zasnovan na Maršalov planu koji je doneo novac iscrpljenoj Evropi. Ipak, insistirajući na tome da se Grčka suoči sa svojom kapitulacijom, EU se odrekla svoje moralne vizije u korist kazni i ograničenja. Paradoks je da je Nemačka, zemlja koja je verovatno imala najviše koristi od posleratnog mirovnog procesa, postala zemlja koja insistira na kaznama i strogosti za Grčku.

U kontekstu ekonomskog pritiska "evropsko društvo" (koje je dostiglo svoj vrhunac sredinom 1990-ih, kako pokazuju podaci Evro-barometra) je počelo da ulazi u period intenziviranja borbi, i podela duž nacionalističke linije. Krajnja izolacionistička i ksenofobična retorika je postala opšte mesto u celom regionu. U ovakvom okruženju političari pokušavaju da se nose sa naglim migracionim tokovima, koji stvaraju osećaj da je krhki sistem socijalne integracije EU pred slomom.

Dok se stav kancelarke Angele Merkel o otvorenim vratima Nemačke za izbeglice može posmatrati u tradiciji evropskih humanitarnih principa i ljudskih prava, ovu obavezu ne deli ogromna većina evropskih zemalja. Rezultat je neka vrsta šizofrenije prema izbeglicama, a svi pokušaji da se uspostavi efikasna politika prema migraciji nisu uspeli.

Stotine hiljada ljudi koji nadiru u Evropu sa juga i istoka, što je ranije opisano kao "Mediteranska kriza" je brzo postala evropska izbeglička kriza koja prieti da slomi postojeću politiku EU.

Iza migrantske krize stoji dublji paradoks da je protok izbeglica u mnogim aspektima rezultat neuspelih ratova i stalne nestabilnosti širom Bliskog istoka i Severne Afrike. Iako su neke evropske zemlje bile protiv ovih sukoba, mnoge nisu. Neuspeh ratova u Avganistanu, Iraku i Libiji je stvorio vakuume u ovim zemljama u kojima su ostale brutalne oružane snage. Bežeći od nasilja, ljudi iz Severne Afrike, Iraka i Sirije dolaze u Evropu za pomoć. Evropa snosi direktnu odgovornost za mnoge katastrofe u njihovim zemljama. Ipak, sa izuzetkom, na primer Nemačke i Švedske, EU ne želi da vidi njihove patnje.

Mnogi od svetskih bezbednosnih izazova su sada na pragu Evrope. Naravno, terorističko nasilje koje je zahvatilo Pariz signalizira nove bezbednosne dileme sa kojima je Evropi teško da se nosi. Postoji značajna razlika između vojnih kapaciteta Evrope i bezbednosnih zahteva sa kojima se region suočava u dvadeset prvom veku. Nijedan borbeni avion i krstareća raketa ne može da spreči malu grupu naoružanih ljudi da napravi pokolj u koncertnoj dvorani. Pa ipak, mi i dalje ponovo čujemo sablasno poznate ratne bubnjeve. Olandov poziv na "nemilosrdni rat" protiv ISIL je očajno ponavljanje fraza koje su tako često izgovarali Bler, Sarkozi i drugi. Začarani krug nasilja, od 9/11 u Njujorku do jačanja vazdušnih udara u Siriji stvara stalnu eskalaciju sukoba, koji postaje sve udaljeniji od političkog rešenja.

Ali problemi su dublji. Odluka da se usvoji zajednička valuta EU izazvala je radikalno povećanje evropske ekonomske međuzavisnosti. Nešto od toga je planirano i željeno, kao što je povećanje unutarevropske trgovine i investicija. Ostali elementi nisu predviđeni. Ali veća ekonomska međuzavisnost zahteva i značajan nivo političke integracije. Problem EU je pitanje da li takva integracija može da bude politički izvodljiva.

Pronalaženje efikasnih rešenja za probleme zavisi od nesavršenog sistema upravljanja EU, jer je njen temelj izrezan linijama, koje pod sve većim pritiskom mogu brzo da postanu tačke preloma između mnogih zajednica i političkih centara EU. Podele koje se otvaraju unutar i između država članica prete ideji solidarne i skladne Evrope.

Kao što njeni kritičari često tvrde, Evropsku uniju su stvorile evropske elite, iako inspirisane plemenitim idealima. Kao proizvod elita, EU je imala plitak legitimitet koji je često ležao van EU. To su ekonomski uspeh i stabilnost. U demokratskim uslovima, tanak sloj legitimiteta EU ima korene u političkom tkivu društva država članica. Povrh toga, mnoge evropske odluke su prečesto bile rezultat borbe između najmoćnijih političkih interesa. Danas one sve više poprimaju oblik interesa dominantne Nemačke. Zbog ovih i mnogih drugih razloga, donošenje odluka u EU se često posmatra kao birokratsko, sporo, teško prihvatljivo i daleko od odgovornosti prema građanima EU. Zato danas postoji jasan rizik da bi politička osnova celog projekta mogla da se sruši.

Evropska kultura, kao i sve kulture pre toga, ne može jednostavno biti rezultat napora elita. Ona mora da bude izgrađena na temeljima zajedničkih vrednosti i uverenja, koje trebaju da budu negovane na dugi rok. Bilo je mogućnosti da se odrede njeni koreni u posleratnom periodu, ali su retko istraženi. Liderima Nemačke i Francuske je lakše da, zajedno sa svojim saveznicima, oblikuju Evropu prema svom imidžu i interesu. Evropska uprava je uvek kompromis između interesa njenih vodećih sila a retko, gotovo nikad, proizvod široke skale horizontalne komunikacije među narodima. Veliki projekti evropske kulturne integracije su iznad svih projekata infrastrukture i izgradnje institucija.

Sve ovo otežava održavanje vizije Evrope kao kantovske zajednice mira, kao primer udruženog suvereniteta i primer kako se demokratska vladavina može uzdignuti iznad nacionalnih država. Važno je ne izgubiti iz vida činjenicu da je EU u ostvarenju ovih ideala mnogo postigla u dobrim vremenima. Ali suočavanje sa trenutnim poteškoćama čini da su vezivne niti koja vezuju EU sve tanje i tanje.

Arhitekte EU su imale ideal snažne i jake Evrope. Ostaje da se vidi da li je EU sada na svom vrhuncu. Pravi put kroz trenutne krize je presudan za spašavanje evropskog projekta. To neće biti lako pod sadašnjim pritiskom, ali nedavni pokušaji EU da reformiše i konsoliduje svoje institucije može pomoći.

U kratkom roku, Evropa može da opstane samo kao sredstvo rešavanja zajedničkih problema. Evropa vredi onoliko koliko je sposobna da stabilizuje krize i štiti ekonomsko blagostanje svojih građana. Na duži rok, međutim, EU ne može da opstane bez svojih osnovnih ideala, jer bez njih neće moći da ostvari ni političku ni socijalnu integraciju.

(Autori: David Held i Kyle Mc Nally/Open democracy - priredio M. Đorđević)