U prošlosti je rat u svemiru izbegnut delom zahvaljujući nuklearnoj ravnoteži između SAD i SSSR. Situacija u savremenom svetu je složenija, pa je čak oko 60 zemalja aktivno u svemiru. Da li su time povećani izgledi za izbijanje rata koji će podrazumevati napade na satelite?

U trenutku kada je počelo prikazivanje novog nastavka “Ratova zvezda”, milioni uživaju u holivudskoj verziji sukoba u udaljenim delovima univerzuma. To je bekstvo od stvarnosti u kome slobodno možemo da uživamo - sukob u svemiru, na kraju krajeva, nema nikakve veze sa realnošću. Ali, da li je zaista tako?

Ako je verovati vojnom analitičaru Piteru Singeru iz Fondacije “New America”, “ideja o borbama u svemiru nekada je bila naučna fantastika, a sada je stvarnost”.

Ratovi u svemiru možda neće podrazumevati međugalaktičke imperije i svemirske brodove koji uništavaju jedni druge, već će, ako se dogode, verovatno biti usmereni na objekte koji su nam danas veoma važni: satelite.

Oni u sve većoj meri suštinski utiču na na naš način života. Pomažu nam da merimo vreme, podignemo novac iz banke, ili nađemo put pomoću pametnog telefona ili navigacionog uređaja.

Život bez satelita bio bi nezamisliv i za savremenu vojsku. Koriste se u sistemima za navođenje i pronalaženje ciljeva koji će biti gađani. Singer satelite opisuje kao američki vojni “nervni sistem”, preko koga se odvija 80 odsto komunikacije, uključujući i komunikacije od ključnog značaja za “nuklearno odvraćanje”.

Brajan Viden, bivši pripadnik posade za lansiranje interkontinentalnih balističkih projektila, smatra da u svakom trenutku mora da postoji “apsolutno pouzdan” komunikacioni kanal između američkih nuklearnih snaga i predsednika, jer “bi u slučaju nuklearne detonacije bila neophodna koordinacija neke vrste uzvratnog udara”.

zemlja-vanzemaljci-zivot-teorija-kosmos-svemir.jpg
Shutter 

Sateliti napravljeni da osiguraju takvu komunikaciju, ali i detektuju mogući nuklearni napad, nalaze se u geostacionarnoj orbiti visoko iznad Zemlje, kako se donedavno verovalo, u nekoj vrsti skloništa, bezbedno od bilo kakvog napada. Takve pretpostavke, međutim, više ne odgovaraju istini, pokazuje kineski eksperiment 2013, u kome se projektil približio toj orbiti, oko 36.000 kilometara iznad Zemlje.

General Džon Hajten iz Američke svemirske komande, izrazio je ranije ove godine uznemirenost zbog signala koji šalju kineski testovi. “Mislim da će biti sposobni da ugroze svaki orbitalni režim u kome radimo”, rekao je on za CBS News. “Moramo da smislimo kako da odbranimo te satelite i to ćemo i uraditi.”

Ovo nije prvi put da se sukobi u svemiru iznenada ukazuju kao zastrašujuća mogućnost.

Godine 1983. američki predsednik Ronald Regan pokrenuo je svoju Stratešku odbrambenu inicijativu, poznatiju kao “Ratovi zvezda”, predloživši razvoj oružja stacioniranog u svemiru radi odbrane od sovjetskih projektila.

Time je označena dramatična nova faza, jer se iznenada pojavilo uverenje da svemirske sile mogu da podriju krhku ravnotežu kada je u pitanju oružana moć supersila na zemlji. Sovjetski odgovor je, između ostalog, bilo razmatranje mogućnosti gađanja američkih satelita u slučaju rata.

Analitičar bezbednosti u svemiru Bupendra Džasani sa Kings koledža u Londonu tvrdi da su Sovjeti “stvarno testirali protivsatelitsko oružje u orbiti... Zapravo su odigrali scenario nuklearnog rata”, kako bi, ako dođe do rata, oborili špijunske satelite, isključili satelite za komunikacije i sve ostale satelite.

On tvrdi da Kina danas razmišlja na isti način.

Pri tom je savremeni svet - sa samo jednom vojnom supersilom, Amerikom - daleko manje predvidljiv nego što je bio 1980-tih godina, smatra Brajan Viden.

“Postojao je prećutni dogovor između SAD i SSSR da će napad na određene satelite, koji bi mogao da poremeti funkcionisanje i onesposobi nuklearnu komandu i kontrolu ili mogućnost upozoravanja na napad, biti shvaćen kao de fakto nuklearni napad. Uloga tog dogovora bila je da odvrati obe strane od napada na satelite”, objašnjava on.

Danas su, međutim, mogući protivnici, poput Kine, više motivisani da napadaju satelite ili da ih onesposobe u okviru konvencionalnog sukoba, jer vrlo dobro znaju da moć u svemiru čini suštnu američke sposobnosti da projektuje silu”, ocenjuje on.

U atmosferi sumnje, takođe postoji opasnost od slučajnih oštećenja ključnih vojnih satelita, na primer, udarom svemirskog otpada, a koja bi mogli biti protumačena kao neprijateljski čin.

Posle kineskog testa uništavanja satelita 2007, hiljade sićušnih fragmenata cirkuliše u svemiru, pri čemu postoji mogućnost da se sudare s drugim satelitima.

“Delovi otpada su ponekad toliko mali da ne možete da ih pratite”, objašnjava Džasani. “Prema tome, ako deo ostataka pogodi osetljivi satelit, nikada nećete saznati da li je reč o otpadu ili namernom napadu. Vojska polazi od najgoreg moguće scenarija, tj. od pretpostavke da ga je pogodio neko drugi. A to je okidač”, dodaje on.
Poseban razlog za zabrinutost su mogući sajber napadi na satelite.

Vojni analitičar Piter Singer napisao je knigu “Flota duhova” (Gost fleet), u kojoj iznosi uverenje da bi budući globalni rat mogao da izbije u svemiru ili na zemlji, a da su sajber napadi na satelite nešto u šta bi mogle da budu upletene mnoge zemlje ili militantne organizacije.

“Tu igrači nisu samo velike sile”, objašnjava on. “Protivatelitski projektili su nešto što je rezervisano za velike sile, poput Rusije, Kine i SAD. Oni nisu nešto što Hezbolah ili Al kaida mogu da izvedu. Sajber ratovanje znatno snižava kriterijume za ulazak u igru.”