PUTIN IH JE ŠTITIO DOK MU NISU OKRENULI LEĐA Oligarsi su ga doveli na vlast, a onda je počeo obračun

Ruski oligarsi oduvek su bili sinonim za sve najgore stvari koje se vežu uz bogatstvo. Povezuju ih sa korupcijom i kriminalom, ali stvarnost je naravno daleko kompleksnija.

Knjiga "Bilo jednom u Rusiji" govori o ruskim oligarsima kroz dvije vodeće figure od 1994. do danas – Borisa Berezovskog i Romana Abramoviča.

Boris Berezovski bio je matematičar prije nego je shvatio da će se obogatiti tako što će preuzeti kontrolu nad bivšim državnim firmama. Bio je bliski saradnik Borisa Jeljcina, a prvih je godina podržavao i Vladimira Putina.
Berezovski je umro pod sumnjivim okolnostima u svom domu u Askotu, u Engleskoj 2013., nakon velike svađe s ruskim vlastima i gubitka velikog dela svog bogatstva.

Berezovski je bio centralna figura neslužbene grupe moći, koja se zvala “Porodica” i bila je vrlo bliska Jeljcinu, a u rad grupe je bila uključena i Jeljcinova kći Tatjana, kao i njegov šef kabineta Jumašev. Tu je bilo i nekoliko saradnika Berezovskog, a član je bio i Roman Abramovič. Pričalo se kako se nijedno vladino imenovanje ne može aprovesti ukoliko ga ne odobri “Porodica”. Glavni zadatak “Porodice” bio je pronaći odgovarajućeg naslednika Borisa Jeljcina.

Isprva su računali da bi to mogao biti premijer Jevgenij Primakov, ali s njim nisu mogli naći zajednički jezik i poslednje dve godine Jeljcinovog mandata dve su strane bile u žestokom sukobu. Cela se priča počela raspadati kada je 1998. godine nekoliko agenata FSB, naslednika KGB, predvođei Aleksandrom Litvinenkom razotkrilo kako su njihovi nadređeni kovali zaveru da se likvidira Berezovski. Otvorena je istraga, zatraženo je hapšenje Berezovskog, koji je rekao da je istraga politički motivisana i za to je optužio Primakova. Ali, sve se završilo tako što je nakon nedelju dana povučen zahtev za privođenje Berezovskog, a Jeljcin je smenio Primakova.

Nekoliko meseci nakon ovih turbulencija Vladimir Putin je izronio iz senke anonimnosti i 1999. godine počeo je njegov meteorski uspeh u ruskoj politici. Nagađa se da to može zahvaliti “Porodici”, naročito Berezovskom. Do kraja 1999. “Porodica” je nagovorila Jeljcina da ga proglasi svojim naslednikom.

Nakon što je Putin postao predsednik, Berezovski i Abramovič bili su njegovi česti gosti, ali Berezovski se počeo sve manje slagati s Putinom i zamerao mu neke odluke koje je donosio. Berezovski je u nekoliko navrata preko medija napao vladajuće strukture, te je jednom rekao kako u “nedostatku snažnog civilnog društva i srednjeg sloja kapitalisti moraju biti ti koji se trebaju direktno uključiti u političke procese”. Takve se izjave nisu svidele Putinu, kojem nije dugo trebalo da objavi kako neće tolerisati kritike koje dolaze iz medija koje kontrolišu oligarsi.

Tako su na Putina krenuli napadi iz medija koji su bili u vlasništvu Berezovskog, a jedna od najgorih optužbi stigla je kada su direktno optužili Putina da je odgovoran za tragediju podmornice Kursk u kojoj je život izgubilo 118 mornara, jer, kako su objavili mediji, Kremlj nije dozvolio da im pomognu strane mornarice.

Berezovski je 2002. javno objavio da želi da skine Putina s vlasti ili silom ili mirnim putem. Pokrenuo je kampanju kojom je prokazivao sve navodne Putinove zločine - od zabrane slobode govora do rata u Čečeniji. Berezovskom je 2003. godine odobren azil u Velikoj Britaniji. Neko je vreme tamo boravio u miru, ali je 2006. opet ponovio da želi da sruši Putina, na šta ga je tadašnji britanski ministar spoljnih poslova Džek Stro upozorio da ne planira nikakve zavere protiv Putina dok se nalazi na britanskom tlu, te je zapretio da bi njegov status političkog azilanta mogao biti doveden u pitanje ako nastavi.

Ali, ni Putin mu nije ostao dužan, pa je nakon što je Berezovski emigrirao u Veliku Britaniju protiv njega pokrenuto više različitih kriminalnih istraga.

Za Berezvoskog je 2006. stigao još jedan udarac. U Londonu je ubijen Aleksandar Litvinenko, jedan od najbližih ljudi Berezovskog koji je javno progovorio da se planira ubistvo Berezovskog. Litvinenko je otrovan polonijem, a zbog tog slučaja je nekoliko ruskih diplomata proterano iz Britanije. Iako se britanska vlada nikada nije izjasnila o ubistvu, BBC je objavio da je ubistvo počinjeno iz krugova ruske vlasti, a taj je navod BBC dobio od izvora u britanskom parlamentu.

Druga je teorija bila da je Berezovski lično naručio ubistvo Litvinenka kako bi ‘sestio’ ruskoj vlasti i diskreditirao ju na međunarodnoj sceni, a tu su teoriju naročito forsirali ruski mediji bliski Kremlju.

Berezovski se 2011. okomio i na Abramoviča protiv kojeg je pokrenuo građansku parnicu zbog ucene i nepoštovanja ugovora. Od Abramoviča je tražio odštetu od tri milijarde funti, što je postala najskuplja građanska parnica u istoriji Velike Britanije.

Dve godine kasnije, Berezovski je pronađen mrtav u svom luksuznom domu blizu Askota. U zaključanom kupatilu pronašao ga je telohranitelj, a oko vrata mu je bio zavezan konopac. Njegov advokat objavio kako je moguće da je Berezovski počino samoubistvo, obzirom da je nakon parnice protiv Abramoviča, koju je izgubio, zapao u ogromne dugove, te da je zadnje mesece svog života provodio tako što je prodavao sve vrednosti koje je imao kako bi pokrio troškove basnoslovno skupe sudske parnice.

Do danas nije razjašnjeno da li se Berezovski ubio ili je njegova smrt bila nasilna, te ko je odgovoran ukoliko je tačna ova druga teorija.

Nakon njegove smrti portparol Vladimira Putina je izjavio kako je Berezovski poslao pismo Putinu u kojem ga je molio za oprost zbog grešaka koje je napravio i tražio dozvolu da se može vratiti u Rusiju. Neki bliski saradnici od Berezovskog su rekli kako sumnjaju da je Berezovski takvo pismo poslao, jer da to nije bio njegov stil, ali tadašnja devojka Berezovskog, Katarina Sabirova u jednom je intervjuu potvrdila da je Berezovski pismo zaista poslao.

“Rekla sam mu da će Putin to pismo objaviti i da to nije dobro za njega. Rekao mi je da ga nije briga, da mu je svejedno, da je za sve što mu se događa kriv isključivo on sam i da je to pismo jedina šansa koja mu je preostala”, rekla je Sabirova, a pismo je Putinu navodno lično odneo Roman Abramovič, koji je pismo primio od jedne osobe koju je Berezovski odredio da to pismo dostavi. Putin je, opet navodno, odlučio da oprosti Berezovskom i dozvoli mu povratak u Rusiju.

Roman Abramovič je pak karijeru počeo nakon što je napustio školu i pokrenuo biznis sa dečijim igračkama, pre nego se obogatio na poslovima s naftom.

Bio je praktično štićenik Berezovskog pre nego što su se razišli.

Autor Ben Mezrič ima i ceo niz sporednih likova, ali ništa manje važnih, poput naravno Vladimira Putina, koji je bio vrlo važan za opstanak oligarha. Kada je prvi put postao predsednik dozvolio je svima da zadrže svoje bogatstvo, ali pod uslovom da mu se ne suprostavljaju.

Mezrič je knjigu napisao kao roman utemeljen po istinitim događajima, a iza njega je već uspešna knjiga "Društvena mreža", prema kojoj je snimljen blokbaster o nastanku Fejsbuka.

Oligarsi su u Rusiji pre svega opstali zahvaljujući politici koja je zbog svoje koruptivne naravi lako 'zažmurila' svaki put kad bi im neko od novih ruskih bogataša napunio džepove.

Većina oligarha nikad nisu bili članovi Komunističke partije, ali su zahvaljujući raznim partijskim apartčicima ušli na ekonomsko tržište. S vremenom je njihova uloga u politici postajala sve veća dok nisu došli do toga da finansiraju političke kampanje svojih zaštitnika, pre svih Jeljcina i Putina.

Iako ih je štitio, Putin je pokrenuo najviše progona oligarha, a svaki od tih procesa bio je politički motivisan. Berezovski i Mihail Hodorkovski bili su na vrhu Putinove crne liste. Za Berezovskog nikada nije otkriveno kako je umro, a Hodorkovski je 'gulio' nekoliko godina u gulagu.

(Express)