Američki lekar i ruski istoričar opovrgavaju opšteprihvaćenu teoriju da je komunistički lider umro od seksualno prenosive bolesti

BALTIMOR - Vođa Oktobarske revolucije Vladimir Iljič Lenjin umro je od posledica stresa, naslednih faktora, a možda čak i od trovanja, tvrde jedan američki lekar i jedan ruski istoričar, opovrgavajući time opšteprihvaćenu teoriju da je komunistički lider umro od seksualno prenosive bolesti.

Dr Hari Vinters, neurolog sa Kalifornijskog univerziteta i ruski istoričar Lav Luri obavili su reviziju Lenjinove zdravstvene dokumentacije, a svoje nalaze će predstaviti na godišnjem skupu koji se održava na Univerzitetu Škole medicine Merilend i koji se bavi smrću poznatih ličnosti, kao što su to ranijih godina bili kralj Tut, Kristofer Kolumbo, Simon Bolivar i Abraham Linkoln. Kako prenosi agencija AP, 53-godišnji sovjetski lider doživeo je nekoliko moždanih udara pre nego što je umro 1924. godine, ali je ostalo nejasno šta ih je izazvalo.

Tokom autopsije ustanovljeno je da su krvni sudovi u mozgu bili izuzetno tvrdi, što je teško razumljivo u Lenjinovom slučaju, budući da je bio relativno mlad i da nije imao nijedan od bitnih rizičnih faktora, kazao je dr Filip Makovijak, organizator konferencije. "Lenjin nije bio pušač - nikada nije puštao pušače u svoje okruženje. Nije patio ni od dijabetesa, nije imao problema sa težinom, a tokom autopsije nije pronađen nikakav dokaz da je imao visok krvni pritisak", kazao je on, dodajući da je u vreme Lenjinove smrti, među Rusima postojala sumnja da je Lenjin umro od posledica sifilisa.

Dr Vinters, međutim, ističe da su nasledni faktori daleko više uticali na Lenjinovu preranu smrt, nego ova polna bolest. Premda sifilis može da dovede do šloga, iz Lenjinovih simptoma i autopsije se može zaključiti da to kod njega nije bio slučaj, naveo je američki neurolog. Budući da je Lenjinov otac, takođe, umro u 54. godini, stručnjaci pretpostavljaju da je kod obojice postojala predispozicija za stvrdnuće arterija.

Jedan od značajnih faktora rizika za moždani udar je i stres, a nema sumnje da je komunistički revolucionar bio izložen velikim količinama stresa, kazao je dr Vinters, podsećajući da je Lenjin bio stalno u opasnosti da bude ubijen. Luri, stručnjak za rusku istoriju i politiku iz Sankt Peterburga, veruje, pak, da je Staljin oslabljenog Lenjina, nakon pretrpljenih moždanih udara, dokrajčio otrovom. Sa ovom teorijom se slaže i dr Vinters, navodeći da je veoma moguće da je Lenjin otrovan.

Lenjinovo zdravlje se vremenom pogoršalo. Nakon jednog većeg moždanog udara, oduzela mu se jedna strana tela i izgubio je moć govora. Ipak, početkom 1924, Lenjin se dovoljno oporavio da bi proslavio novu godinu i otišao u lov. Ruski istoričar sumnja da je Lenjin uvideo da je počinio grešku kada je podržao Staljinov uspon na vlast i počeo je da se okreće Lavu Trockom, što je Staljina nagnalo da ga otruje.

Uostalom, trovanje će kasnije postati jedan od Staljinovih omiljenih metoda za eliminaciju neprijatelja, kazao je Luri. Vinters, koji je nanovo pregledao izveštaj patologa, kao i Lejinovu kliničku istoriju, kazao je da tokom autopsije nisu obavljeni toksikološki testovi koji su mogli da ukažu na trovanje. Izveštaji iz tog vremena, takođe, pokazuju da je Lenjin bio aktivan i da je razgovarao nekoliko sati pred smrt. "A, onda je doživeo seriju veoma jakih konvulzija, što je prilično neobično za osobu koja ima moždani udar", zaključio je Vinters.