PUTINOVA NAJVEĆA GREŠKA: Nije izvršio čistku u Kremlju - ali moraće da to uradi, i to vrlo brzo

Jedan od znakova moguće čistke je činjenica da su ruski mediji, kako blogosfera tako i veliki korporativni mediji, sada veoma kritični prema ekonomskoj politici vlade premijera Medvedeva. Većina ruskih ekonomista se slaže da pravi razlog tekuće ekonomske krize u Rusiji nije pad cena nafte, ili zapadne sankcije

Putin je kada je došao na vlast nasledio sistem koji su potpuno kontrolisale SAD, i tokom Jeljcinovih godina, ruski ministri su imali mnogo manje energije nego zapadni "savetnici" koji su pretvorili Rusiju u koloniju SAD. Rezultati tog procesa su bili zaista katastrofalni, a zemlja se skoro raspala zbog opšte pljačke, korupcije i bede. Dva preostala centra moći, oligarsi i bivši KGB su bili primorani da traže rešenje za ovu krizu, i oni su došli na ideju da podele vlast: oligarhe će predstavljati Anatolij Medvedev (otac Dimitrija Medvedeva), a KGB Vladimir Putin. Obe strane su verovale da će zadržati drugu stranu pod kontrolom i da će ova kombinacija velikog novca i jakih mišića proizvesti dovoljan stepen stabilnosti.

Grupa iza Medvedeva se može nazvati "atlantski integracionisti" a ljude koji stoje iza Putina "evroazijski suverenisti". Prvi žele Zapad prihvati i integriše Rusiju kao ravnopravnog partnera, dok drugi žele da u potpunosti "suverenizuju" Rusija i zatim stvore multi-polarni međunarodni sistem uz pomoć Kine i drugih država BRIKS.

Atlantski integracinisti nisu očekivali da će Putin polako ali sigurno početi da ih istiska iz vlasti: on je prvo slomio najozloglašenije oligarhe, kao što su Berezovski i Hodorkovski, a zatim je počeo obračun sa lokalnim oligarsima, gubernatorskom mafijom, etničkim mafijama, korumpiranim tehnokratama, itd. Putin je obnovio "vertikalnu osu vlasti" i čak pažljivo iskoristio okolnosti da se otarasi nekih od najgorih ministara, kao što su Serdjukov i Kudrin. Ali, do sada on nije uspeo da uradi sledeće: reformiše ruski politički sistem, -zameni atlantiste u i oko Kremlja i reformiše rusku ekonomiju.

Sadašnji ruski Ustav i sistem vlasti je čist proizvod američkih savetnika, koji su, nakon krvavog obračun sa opozicijom 1993., dozvolili Borisu Jeljcinu da vodi zemlju do 1999. Paradoksalno je da Zapad sada optužuje Putina za despotizam kada je on nasledio politički sistem koji su oni stvorili. Njegov problem je taj što zamena nekih ljudi u vlasti nema efekta sve dok sistem ostaje nepromenjen.

Ali, glavna prepreka za reformu političkog sistema je otpor atlantista u i oko Kremlja. Tu takođe pripadaju i oni koji još uvek prisiljavaju Rusiju na ekonomsku politiku određenu "Vašingtonskim konsenzusom", iako je očigledno da su posledice za Rusiju izuzetno loše, čak i katastrofalne. Nema sumnje da Putin ovo shvata, ali on nije mogao, barem do sada, da probije ovaj krug. Niko od pripadnika ove grupacije sam po sebi ne predstavlja veliku pretnju za Putina. Ali, kao grupa, i u sadašnjem političkom sistemu su silan neprijatelj koji Putina drži pod kontrolom.

Verujem, međutim, da je čistka u pripremi. Jedan od znakova moguće čistke je činjenica da su ruski mediji, kako blogosfera tako i veliki korporativni mediji, sada veoma kritični prema ekonomskoj politici vlade premijera Medvedeva. Većina ruskih ekonomista se slaže da pravi razlog tekuće ekonomske krize u Rusiji nije pad cena nafte, ili zapadne sankcije, već pogrešne odluke ruske Centralne banke (kao što je plutajuća rublja ili visoke kamatne stope), kao i nedostatak vladine akcije za podršku prave reforme i razvoja ruske privrede.

Posebno je zanimljivo da su glasni protivnici aktuelne ekonomske politike sada dobili dovoljno vremena u ruskim medijima, uključujući, ali ipak, Putin i dalje ne preduzima nikakve vidljive akcije. U svom poslednjem godišnjem obraćanju javnosti je čak i pohvalio rad ruske Centralne banke. Dakle, šta se ovde dešava?

Prvo, što je teško zamislivo onima koji su izloženi zapadnoj propagandi, on je jednostavno ograničen zakonom i on ne može poslati specijalne snage i samo pohapsiti sve te ljude. Mnogi u Rusiji zbog toga veoma žale, ali to je činjenica.

U teoriji, Putin bi mogao da jednostavno otpusti celu (ili deo) vlade i imenuje drugog guvernera Centralne banke. Ali to bi pokrenulo izuzetno nasilnu reakciju Zapada, koja bi bila oštrija nego posle ujedinjenja Krima sa Rusijom. Da li je to tačno? Moguće je, a ja lično verujem da Putin nije zabrinut samo zbog reakcije Zapada, već i zbog reakcije ruskih elita, posebno onih bogatih, koji uglavnom već intenzivno mrze Putina i koji bi ovakvu čistku videli kao napad na njihove lične i vitalne interese.

Kombinacija američke subverzije i velikog novca lokalnih moćnika bi svakako mogla da stvori neku vrstu krize u Rusiji. To je daleko najveća pretnja s kojom se Putin suočava. Ali ovde možemo posmatrati i paradoksalnu dinamiku: S jedne strane, Rusija i Zapad su u otvorenoj konfrontaciji otkako je Rusija sprečila SAD da napadne Siriju. Ukrajinska kriza je stvari samo pogoršala. Kada se ovome doda pad cena nafte i zapadne sankcija, može se reći da je za Putina sada, više nego ikada, potrebno da izbegne bilo šta što bi krizu moglo da napravi još gorom.

Ali s druge strane, ovaj argument može biti okrenut naopako, sa tezom da je ovo pravi trenutak da se kuća konačno očisti, s obzirom koliko su tenzije jake i da je Zapad već uradio sve što može da naškodi Rusiji. Stvarno - koliko stvari treba da postanu gore? Odgovor na ovo zna samo Putin jednostavno zato što samo on ima sve činjenice.

Mi kao posmatrači možemo da primetimo da je nezadovoljstvo građana ekonomijom i politikom Centralne banke vrlo veliko. Moje strogo lično objašnjenje za ono što se dešava je ovo: Putin namerno ostavlja da stvari postanu još gore jer zna da narodni gnev neće biti usmerena na njega, već na njegove neprijatelje. Razmislite, zar to isto nisu uradile ruske službe bezbednosti tokom 90-tih? Zar oni nisu dozvolili da kriza u Rusiji dostigne svoj vrhunac pre nego što su gurnuli na Putina na vlast i onda počeli nemilosrdno slamanje oligarha?

Verujem da je Putin svestan da je njegova stvarna moć ne leži u ruskoj vojsci ili službama bezbednosti, već u ruskom narodu. To zauzvrat, znači da mora da obezbedi gotovo bezuslovnu podršku naroda ako želi da preduzme bilo kakvu opasnu akciju, i da narod bude spreman da on preuzme rizik i da, ukoliko je potrebno, snosi posledice.

To je upravo ono što smo videli u slučaju ponovnog ujedinjenja Krima ili trenutne ruske vojne intervencije u Siriji: sve se to tiče ruskog naroda, on trpi posledice Putinovih odluka, ali to prihvata jer se smatra da ne postoji druga opcija .Dakle, to je to. Ili Putin spava na poslu, ili namerno dozvoljava da se situacija pogorša do kraja skale, kada on nastupa sa punom svešću da ga ruski narod potpuno podržava, a da ga ne krivi ni za krizu, niti za cenu koju treba platiti da bi se ona rešila.

Izaberite verziju koja se vama čini više verodostojnom.

Činjenica je da je do sada Putin propustio da se izbori sa opstrukcijom unutar Kremlja i da se situacija brzo pogoršava. Nedavni pokušaj alekseja Kudrina da se vrati u vladu je bio prilično otvorena upotreba prozapadnih medija u Rusiji (i inostranstvu). On ipak nije uspeo ali je pokazao sve veće samopouzdanje, ili čak aroganciju atlantskih integracionista. U bliskoj budućnosti, nešto će verovatno morati da se desi.

(The Saker - priredio M. Đođrević)