Nacisti su decu otimali iz istočnih zemalja koje je osvojio Adolf Hitler i pošto bi prošli inspekciju nacističkih genetičara, tj. zadovoljili uslove da su dovoljno rasno čisti, slali su ih u Nemačku.

Glavni mozak tog programa je bio šef SS trupa Hajnrih Himmler.

Jedno od dece čija je priča ispričana na izložbi koja je otvorena ovog vikenda u nemačkom gradu Kelnu je i Kostja Pavlovič Harelek. I njega su rasni nadrilekari odabrali da bude jedno od dece kojima je dato 'zeleno svetlo' za odlazak u Nemačku kako bi ga tamo usvojila nemačka porodica i odgajala ga u skladu s nacističkim uverenjima.

Najveći broj dece ukraden je iz Rusije i Poljske. Iako su obe zemlje Hitleru bile rasno inferiorne prava je istina bila da je Nemačkoj bilo potrebno što više dece kako bi 'sanirali' gubitke.

Kostju je 1941. izabrao lično Himler u tranzitnom kampu u Minsku u Belorusiji. Trebalo je da postane 'održiv nemački dečak' pa su ga poslali u Nemačku pod imenom Konstantin Gerelik. Kostja je nestao u poslednjim danima rata. I danas stotine preživelih prekopavaju arhive i pokušavaju da doznaju ko su nekada bili. Naime, nemačke posleratne vlasti nisu se previše potrudile kako bi se saznao pravi identitet žrtava. Mnogi su umrli ne znajući jesu li njihovi pravi roditelji živi ili su završili u masovnoj grobnici.

"U tolikoj mešavini naroda će biti nekih rasno dobrih. Stoga, mislim da je naša dužnost da njihovu decu povedemo sa sobom, da ih maknemo iz njihovog okruženja. Ili ćemo dobiti dobru krv ili ćemo uništiti tu krv. Imam nameru da pokupim germansku krv u celom svetu, gde god mogu", Himler je izneo u svom planu još 1938. godine. I tako je i bilo.

Himler je naredio da se ta deca nazivaju "nemačkim siročićima s oporavljenih istočnih područja". Jednom kada su deca prošla fizičke preglede, a najčešće je bilo dovoljno da lekar misli da dete izgleda dovoljno germanski i da nije Jevrejin, nacističke birokrate su im izbrisali prošlost i dali ih porodicama lojalnim stranci. Dobili su nemačka imena, lažne krštenice i predati su novim roditeljima. Mnogi ni dan danas ne znaju ko su im bili biološki roditelji.

Tek nekoliko dece se vratilo u svoje matične zemlje, a u posleratnoj Nemačkoj nikada im to ni na koji način nije kompenzovano.

(Dejli Mejl)