Jedan od najpoznatijih hrvatskih advokata Silvije Degen ispričao je da bivši ministar unutrašnjih poslova NDH Andrija Artuković uopšte nije ni znao zbog čega mu se sudi jer je bio toliko dementan.

Kroz Degenovu je kancelariju prošetala masa "slavnih" i uglavnom bivših moćnika. Najpoznatija su, verovatno, "2 A - Artuković i Arkan".

"Arkana sam branio još dok je bio dečak. Držao je pištolj ispod tkanine dok je bio kod frizera, pa je pucao na čoveka. Sećao me se iz tih dana pa me je angažovao kasnije, kad su ga uhapsili na Banovini. Uhapsili su ga Srbi, iz lokalne policije. U Zagrebu je na sudu oslobođen, ali ne bih sad o detaljima ", priča on.

Drugi poznati klijent, Andrija Artuković, ministar unutrašnjih poslova Nezavisne države Hrvatske, bio je toliko dementan da je bio uveren kako se umesto na suđenju u Zagrebu nalazi na suđenju za Lički ustanak (1932. godine), koji su organizovali pripadnici organizacije Ustaša - Hrvatska revolucionarna organizacija (UHRO), kojoj je na čelu bio Ante Pavelić.

U to vreme Artuković je bio advokat u Gospiću pa se i tada na raspravi Degen obraćao kao kolegi.

"Amerikanci su izručili Artukovića zato što je imao stalne sukobe sa ženom pa je bio tzv. 'komšija iz pakla', zbog čega su ga komšije prijavili policiji. Zbog toga, a naravno i zbog zahteva za izručenjem, Vašington je odlučio da ga vrati u Jugoslaviju, iako to za njih nije bio neki realni povod, ma koliko to zvuči neobično. "

Inače, njegov sin Radoslav, koji je pratio proces u Zagrebu, bio je ljut na Amerikance. Andriji Artukoviću moglo se suditi samo prema ekstradicionom aktu, i to samo za nekoliko optužbi.

Za Degena i ostale advokate to je bio unapred izgubljen predmet. Ipak, bio je toliko praćen u celom svetu da su o njemu izveštavali svi domaći mediji.

Ministar unutrašnjih poslova Nezavisne države Hrvatske bio je velika zverka u svetskim razmerama.

Jugoslovenske vlasti puno su puta Amerikancima poslale zahtev za njegovim izručenjem pa je 14. novembra 1984, Artuković uhapšen, a nakon sudskog procesa i višemesečnog zatvora izručen jugoslovenskim vlastima u noći na 12. februar 1986. godine pa otpremljen u Zagreb.

U doba deportacije bolovao je od Alchajmerove i Parkinsonove bolesti tako da tokom suđenja nije bio svestan mnogih stvari oko sebe. Iz aviona je izašao u bolesničkom krevetu.

Na suđenju u Zagrebu koje je počelo 14 april 1986. osuđen je na smrt, a presuda zbog zdravstvenog stanja nije izvršena. Umro je u januaru 1988. u bolnici Krivičnog doma u Zagrebu.

Tokom trajanja procesa donet je u Saboru SR Hrvatske zakon prema kome i onoga koji umre u tamnici čekajući izvršenje smrtne kazne treba pokopati kao da je osuda nad njime izvršena, a mesto pokopa ostaje u tajnosti i za rodbinu.

Zbog tog propisa porodicu Artuković, navodi Vikipedia, nikad nije saznala gde im je otac sahranjen. Štaviše, donet je zakon kojim se odavanje te tajne smatra kažnjivim. Degenu je suđenje ostalo u živom sećanju.

Pokušavajući biti objektivan, Degen je tada branio Andriju Artukovića utvrdivši da je isti nesposoban da prisustvuje raspravi, tako da je rasprava prekidana svakih pola sata, a "prodani" sudski psihijatri su utvrdili da je on sposoban da se brani.

Optužnica je sadržala i deo u kome stoji da je Artuković bio prisutan prilikom likvidacije.

"Njegov vozač, 16-godišnji Bajram Avdić zvani Bajro, kao izmišljeni svedok postao je primer lažnog svedočenja, tako da se poznata gostionica na Zrinjevcu prozvala 'Kod lažnog svedoka', otkriva Degen poreklo naziva čuvene krčme, koje svi znaju, ali niko ne zna kako je do njega došlo.

Prema nekim navodima, Artukovićevo telo je spaljeno, a prah bačen u neki potok.
(Express.hr)