PUTIN JE U STVARI HTEO DA POMOGNE OBAMI: Evo zašto je Rusija zaista intervenisala u Siriji

Prave namere Rusije nisu imale mnogo veze sa podrškom Asadovom režimu, tvrdi ugledni američki analitičar Džordž Fridman

Asadov otac je bio saveznik SSSR, a post-sovjetska Rusije je nastavila taj odnos. Ali Sirija nikada nije bila u središtu ruskih interesa, i u svetlu niza drugih problema, naročito Ukrajine, čudno je što je Rusija posvetila dragocene resurse za rešavanje pitanja koje je, iz perspektive Moskve bilo relativno mali problem. Ali kada se malo bolje razmisli, sve itekako ima smisla, nevezano čak i za pitanje opstanka Bašara Asada.

Prvi razlog za Putinovu intervenciju u Siriji je bio da jednostavno pokaže da mu se može. Za to je imao publiku na dve strane: u ruskoj javnosti i na Zapadu, naročito u SAD. Nastup Rusije u Ukrajini je bio osrednji, u najboljem slučaju. Moskva je "zauzela" Krim bez ikakvog otpora i ohrabrila ustanak na istoku koji nije zapalio region. Ruska obaveštajna služba nije na vreme uspela da shvati šta se dešava u Kijevu i nije uspela da utiče na tamošnje događaje. I još važnije, pad cena nafte je stvorio ekonomsku krizu u Rusiji. To je bio kritičan trenutak za Moskvu, u unutrašnjim i spoljnim odnosima.

Raspoređivanje vazdušnih snaga sastavljenih od različitih vrsta aviona i njihovo učešće u višemesečnim borbenim operacijama je pokazalo da Rusija ima značajnu vojnu moć i da je u stanju da je efikasno rasporedi. Kao i u drugim zemljama, uspešne, kratke vojne operacije i u Rusiji izazivaju masovnu podršku. Moskva je pokazala SAD da ima sposobnost i volju da upadne u oblasti koju Sjedinjene Države smatraju za oblast svog inteneresa, i promenila percepciju Rusije kao sile u opadanju, koja nije u stanju da kontroliše Ukrajinu, u veliku globalnu silu. Da li je to tačno je bilo manje važno - od potrebne da se drugi ubede da je to istina. A ne može se poreći da u tome istine i ima.

Druga stvar je mnogo čudnija i nije u potpunosti usaglašena sa prethodnim razlogom. Rusi su intervenisali u Siriji kako bi izvadili SAD iz veoma teške situacije. Sjedinjene Države su naime Asadov režim htele da zamene sa koalicijom opozicionih snaga. Ali, bilo je sve očiglednije da se to neće desiti. Asad može da padne, ali ono što bi ga zamenio je nekontrolisana opozicija u totalnom međusobnom sukobu. To bi moglo da ide u Asadovu korist, ali je Islamska Država bila toliko duboko prodrla u Siriju, i pobedila neke od Asadovih oklopnih jedinica (da ne pominjemo da kontroliše daleko više teritorija nego bilo koja druga pobunjenička grupa). Ako bi Asad pao, i ako bi ga zamenila opozicija, bilo bi lako zamisliti da bi tu opoziciju lako zamenila Islamska država.

SAD su stalno potcenjivale ISIS, ali mogućnost da oni zavladaju Damaskom je za Vašington je bila sasvim neprihvatljiva. Sjedinjene Države su zato imale politički problem, jer ne samo da su se protivile Asadu, već su se duboko uplele u saradnju sa opozicijom. Zato nisu mogle da odjednom postanu zaštitnik Asadovog režima, a Vašignton baš u trenutku kada je on bio jako slab, nije mogao da dozvoli da padne. Ruska intervencija je rešila problem za SAD. Asad je sačuvan. ISIS je blokiran a potencijaolno eksplozivna situacija je ostala pod kontrolom.

Da li je ovo bio zvaničan doogovor ili samo neočekivan ishod? Sumnjam da je bilo šta potpisano, ali sumnjam da je sve to bilo neočekivano za obe strane. Rusi su sigurno znali američku situaciju u Siriji: Vašington nije imao poverenja u opoziciju koja se pokazala kao nesposobna da uradi ono za šta je dobila podršku, i bespomoćna da se odupre ISIS. Za razliku od SAD, ruska intervencija je direktno sledila iz javne pozicije Moskve po pitanju Sirije i za Kremlj nije predstavljala nikakav problem.

Na ovaj način, suočena sa masovnom američkom vazdušnom silom, Rusija je mogla da usaglasi svoju intervenciju sa SAD u toku akcije, ili je do usaglašavanja došlo još na njenom početku.

Rešenje američkog problema u Siriji je jedna od onih stvari za koju saznajemo 50 godina kasnije, kada se otkriju dokumenti. Ne kažem da je postojao dogovor. Ja kažem da su, bilo sporazuma ili ne, Rusi znali da rešavaju američki problem, a Amerikanci su, uprkos svim njihovim povicima, znali da se njihov problem rešava.

Rusi su tim rešenjem prikupili nekoliko aduta za rešavanje svog drugog najvećeg problema. Njihov najveći problem je, naravno, nafta, za koju ne postoji rešenje. Njihov drugi najveći problem je Ukrajina, osnovni interes Rusije, kojoj se ne može dozvoliti da postane deo zapadnih saveza. Suštinski i prvi ruski interes tamo je vojna neutralizacija Ukrajine. Drugi interes je određeni stepen autonomije na istoku.

Intervencija u Siriji je trebala da uradi dve stvari. Prva je bila da se pokaže da je - bez obzira na diplomatiju - Rusija vojna sila koju treba uzeti za ozbiljno. Drugo, ona je isplanirana da stavi SAD u poziciju u kojoj je javno suprotstavljanje Moskvi previše rizično, a da nezvanično Rusi treba da se posmatraju kao partner, a ne kao neprijateljska sila. Evropljani su već hteli neku vrstu dogovora da bi se skinule sankcije, a to bi pomoglo.

Sirija nije bila u vezi sa Sirijom. Budućnost Asada nije bilo glavno rusko strateško pitanje. Preoblikovanje percepcije ruske moći je pokazalo da je Moskva spremna da pošalje vojsku, reši problem i ode. Za razliku od Amerikanaca koji potonu u blato, Rusi su uradili ono zbog čega su došli i sada odlaze.

Ne treba da precenjivati ruski vojni uspeh. Ali on je sasvim odgovarao za postavljeni politički zadatak, i to je sve što se iz toga može zaključiti. Intervencija nije rešila ukrajinski problem, ali nije ugrozila šansu da se taj problem reši pregovorima. U svakom slučaju, stvar je dobro obavljena i, pretpostavljam, da njome Vašington nije ni izdaleka bio zgrožen kao što se pretvarao da jeste. Ali, ako ne želi da sve ovo postane samo uspešna epizoda, Putina sada uspeh u Siriji mora da pretvori u rešenja za ostale strateške probleme.

(George Friedman/Geopolitical Futures - priredio. M. Đorđević)