VELIKA POGODBA PUTINA I OBAME: Amerika Rusiji prepušta Ukrajinu, podela Sirije na tri pokrajine

U igri je neka vrsta dogovora, ali mi još uvek ne znamo detalje. To je ono što sama CIA u suštini govori kroz izjave pripadnika više svojih tink-tankova. I to je pravi smisao skriven ispod redova najnovijeg pažljivo tempiranog intervjua Baraka Obame, piše analitičar Pepe Eskobar

U igri je neka vrsta dogovora, ali mi još uvek ne znamo detalje. To je ono što sama CIA u suštini govori kroz izjave pripadnika više svojih tink-tankova. I to je pravi smisao skriven ispod redova najnovijeg pažljivo tempiranog intervjua Baraka Obame.

Obama je u intervju nastojao da opere ruke, priznajući da američke obaveštajne službe nisu konkretno identifikovale vladu Bašara al-Asada kao odgovornu za hemijski napad u Guti. A onda je nagovestio da tačke poput Ukrajine ne doživljava kao vitalni interes SAD - nešto što je u suprotnosti sa suštinom doktrine Zbignjeva Bžežinskog. Ili spominjanje Saudijske Arabije kao pobačaja američke spoljne politike - nešto što je izazvalo oštru reakciju bivšeg drugara Osame bin Laden i nekadašnjeg gazde saudijskih službi Princa Turkija bin Fejsala.

Čini se da je kompromis neizbežan. I to bi značilo da je politika promenjena na nivoima iznad Obame - koji je u suštini glasnik. Ipak to ne znači da su agresivni planovi jastrebova zaustavljeni. Ruske službe nikako ne mogu verovati američkoj administraciji inficiranoj ratnohuškačkim ćelijama neokonzervativaca. Osim toga, doktrina Bžežinski je pretrpela neuspeh, ali nije mrtva.

Deo plana Bžežinskog je bio poplava nafte i veliki pad cena koji bi da uništio Rusiju.To je izazvalo štetu, ali drugi deo plana, namamljivanje Rusije u rat u Ukrajini, gde su Ukrajinci trebalo da budu topovsko meso u ime "demokratije", je neslavno propao.

Zatim, bilo je maštarija da bi Sirija mogla da uvuče Rusiju u živo blato - ali su i one neslavno propale sa ruskim tajm-autom.

Kurdski faktor

Ubedljiva objašnjenja za (delimično) povlačenje Rusije iz Sirije su lako dostupna. Bitno je da vazdušna baza Hmeimim i pomorska baza u Tartusu ostaju netaknute. Ključni ruski vojni savetnici i instruktori ostaju. Vazdušni napadi i napadi balističkim raketama iz Kaspijskog mora ili Mediterana - ostaju na snazi. Ruske vazdušne snage nastavljaju da štite snage razmeštene po Damasku i Teheranu.

Koliko god je Rusija smanjila svoje snage, Iran (i Hezbolah) nisu. Teheran je trenirao i naoružao ključne paravojne snage - hiljade vojnika iz Iraka i Avganistana se bore rame uz rame sa Hezbolahom i zvaničnom Sirijskom arapskom vojskom, koja će dalje napredovati na terenu.

Dok se spremaju Ženevski pregovori, ove činjenice su sada relativno čvrste. Što dovodi do glavnog kamena spoticanja u Ženevi - koji mora da bude uključen u eventualnu veliku pogodbu.

Velika pogodba je zasnovana na trenutnom prekidu vatre (ili "prestanku neprijateljstava"), koji je daleko od konačnog. Pod pretpostavkom da svi zadrže sadašnje pozicije, mogla bi se pojaviti federalna Sirija. U suštini, postojale bi tri glavne pokrajine: Sunistan,Kurdistan i "Kosmopolistan". Sunistan bi uključivao pokrajine Deir ez-Zor i Raku, pod pretpostavkom da se one očiste od ISIS. Kurdistan bi postojao duž granice sa Turskom - nešto što bi potpuno sludelo Sultana Erdogana. "Kosmopolistan" bi ujedinio Alavite, Hrišćane, Druze, i sekularne sunite iz delova Sirije koje sada kontroliše Asad, od Damaska do Latakije i Alepa.

Ali, odgovor Ankare bi predvidljivo bio grub: svaki kurdska federalna jedinica u severnoj Siriji za Tursku predstavlja ne samo crvenu liniju, već i "egzistencijalnu pretnju". Ankara može pasti u zabludu da bi Moskva sada pogledala na drugu stranu ako bi Erdogan naredo vojnu invaziju na sever Sirije, sve dok se ne dira pokrajina Latakija. Ipak, u senci se sada krije mogućnost i da ruske službe mogu biti spremne da se nagode sa turskom vojskom - što bi moglo da dovede do obaranja Erdogana i otvori put za ponovno uspostavljanje rusko-turskog prijateljstva, suštinskog za evroazijske integracije.

Moskva - a to je apsolutno ključno - podržava Kurde. Dakle, oni moraju biti deo pregovora u Ženevi. Ruska dugoročna strategija je složena: ne treba biti strogo usklađen ni sa Damaskom, ni sa diskreditovanom "opozicijom" koja ima podršku i oružje iz Turske i monarhija iz Zaliva. Obamina ekipa, kao i obično, gleda sa ograde. Tu je i "NATO saveznik" ugao - ali čak i Vašington gubi strpljenje sa Erdoganom.

Geopolitički dobitnici i gubitnici

Samo su poslovično tupavi zapadni korporativni mediji uhvaćeni nespremni najnovijim ruskim diplomatskim udarom u Siriji. Ruski princip je doslednost. Rusija dosledno unapređuje strateško partnerstvo sa Kinom, koje se gradi paralelno sa hibridnim ratom u Ukrajini. Čak i zvaničnici NATO-a sad priznaju da bez ruske diplomatije nema rešenje rata u Donbasu.

U Siriji, Moskva je ostvarila izuzetan podvig što je Obamu i njegovu ekipu izvukla na svetlost iz magle neokonzervativnog rata. Prvo je rešeno pitanje hemijskog arsenala Sirije pošto je Obama upao zamku objavom da mu je to bila crvena linija.

Obama je bukvalno dužnik Putina i Lavrova, koji su ga bukvalno spasli ne samo od ogromne sramote, već od još jednog upadanja u bliskoistočno blato.

Ruski ciljevi u Siriji navedeni u septembru 2015. godine su sada ispunjeni. Džihadisti svih boja su u rauslu - uključujući i preko 2.000 njih iz ruskih republika na Južnom Kavkazu. Damask je pošteđen od promene režima poput slučajeva Sadama ili Gadafija. Prisustvo Rusije u Mediteranu je bezbedno.

Rusija će pažljivo pratiti trenutni "prekid neprijateljstava"; i ako neki ratni huškač odluči da pojača "podršku" ISIS-u ili "umerenim pobunjenicima", Mosvka će se vratiti u trenu. Što se tiče Erdogana, on može da sanja zonu zabranjenog leta, ali činjenica je da je severozapadna tursko-sirijska granica sada potpuno zaštićena sistemima protivvazdušne odbrane S-400.

Osim toga, bliska saradnja koalicije - Rusija, Sirija, Iran, Irak i Hezbolah - sugeriše promenu geopolitičkog položaja, gde NATO više nije jedini gazda. Ova koalicija može da se posmatra kao najava buduće, ključne, globalne uloge Šangajske organizacije za saradnju.

Na kraju, od ključnog značaja je da se naglasi da je rat u Siriji energetski - a pobednik će biti u boljoj poziciji da snabdeva Evropu prirodnim gasom - to će biti ili gasovod Iran-Irak-Sirija, ili rivalski gasovod iz Katara do Turske, koji bi podrazumevao poslušan Damask.

Sada još uvek može izgledati besmisleno govoriti o pobednicima i gubitnicima u pet godina dugoj sirijskoj tragediji. Nije gotovo dok poslednji džihadista peva o Raju. U međuvremenu, "tajm aut" traje, a Rusija posmatra.

(Sputnik international - priredio M. Đorđević)