Mnogi istoričari smatraju da je pad SSSR-a počeo urušavanjem Berlinskog zida novembra 1989. Međutim, od očiju javnosti skrivan je slučaj kapetana korvete Valerija Mihajloviča Sablina, koji je uspeo svojom otmicom raketne fregate i pobunom mornara da uzdrma vlast u Kremlju.

Bilo je to 15 godina ranije, pre talasa koji je zahvatio Istok Evrope. Mnogima je poznato literalno delo i više verzija filma “Pobuna na brodu Bounty” koja se desila 1789. godine na Tihom okeanu. Tada se posada naoružanog trgovačkog broda pobunila zbog nehumanog odnosa kapetana Vilijama Bliga. Tačno 186 godina kasnije približno sličan scenario ponovio se i u Sovjetskom savezu, samo su okolnosti celog slučaja bile mnogo drugačije nego sa kapetanom Bligom, a ceo slučaj poprilično zataškan. Trebalo je 15-20 godina da se prve informacije o događaju na Baltičkom moru pojave u javnosti.

Valerij Sablin bio je u ideološkom pogledu jedan od najboljih kadeta u svojoj generaciji. Njegov tadašnji mentor na akademiji, pukovnik Aleksej Lialin već tada ga je ocenio kao kadeta koji je duboko odan ideji socijalizma i sovjetskoj Komunističkoj partiji. Međutim Sablin je bio više vaspitan sa idealističkim pogledom na svet, pa su mu teško padali povremena odstupanja partijske nomenklature od izvornih ideja marksizma i lenjinizma.

Kompletna posada broda je smesta pohapšena uključujući i one članove koji nisu učestvovali u pobuni. Brod je otegljen natrag u Rigu, a svi učesnici potere strogo upozoreni na obavezu da ćute o svemu. Međutim, naređenja nisu uspela da se sprovedu, jer je o celom događaju stanovništo Rige počelo da prepričava svoje verzije, prenoseći vest od usta do usta. Posada Storoževoja prebačena je u Moskvu na ispitivanje. Sablin, Šein i još 14 najistaknutijih pobunjenika, narednih 9 meseci su bili zatvoreni u zatvoru Lefortovo u međusobno izolovanim ćelijama. Vlastima nikako nije bilo jasno kako je takvu pobunu mogao da sprovede samo jedan čovek. Kada je to postalo jasno, ostatak posade koja nije učestvovla u pobuni, razbacan je na različite dužnosti uglavnom u kažnjeničke garnizone u Sibiru.

Za Sablina i Šeina, kao glavne aktere pobune organizovano je posebno suđenje. Tužilaštvo je pobunu prikazalo kao kriminalni akt avanturista, koji su želeli prebeći sa brodom na Zapad preko, Švedske i da su celu stvar organizovali strane obaveštajne službe. Suđenje je održano u strogoj tajnosti od 6 do 13. jula, a sudskim većem vojnog suda presedavao je Jurij Andropov, nekadašnji šef KGB, koji će kasnije postati generalni sekretar KP i predsednik Sovjetskog saveza. Andropov je presudio aktivnim učesnicima 3-5 godina zatvora, ali su posle toga pomilovani i svi najureni iz moranrice. Mornar Aleksandar Šein kao drugooptuženi dobio je 8 godina koje je izdržao u zatvoru u Sibiru u radnom logoru. Organizator pobune Valerij Sablin kao orgnaizator pobune trebalo je da dobije 15 godina robije, ali je na zahtev Breženjeva osuđen zbog veleizdaje na smrt i streljan.

Smrtna kazna nad Sablinom sprovedena je 3. avgusta 1976. na nepoznatoj lokaciji, a grob mu je i dan danas nepoznat. Neposredno pred egzekuciju dopušteno mu je da se kratkim pismom obrati ženi i sinu i da se od njih oprosti. Uprkos skrivanju istina o raketnoj fregati Storožnij, sovjetska vlast u tome nije uspela jer iako nigde zvanično nije publikovano o ovom događaju se prepričavalo. Priču o Storoževoju i Valeriju Sablinu prvi je u svetu u kratkom dokumentarcu objavio britanski Kanal 4 početkom septembra 2000. godine. Više informacija o pobuni na Baltiku saznalo se posle otvaranja KGB arhive. Uprkos svim dešavanjima sovjetska vlast nastojala je Sablina i pobunjene mornare prikazati kao kriminalce. Nova vlast na čelu sa Jeljcinom nastojala je Sablinovo ime i njegov čin da iskoristi u propagandne svrhe. Danas u Rusiji Sablin se smatra svojevrsnim herojem otpora totalitarnom režimu, uprkos tome Sablin ni Šain nisu ni posmrtno politički ni vojno rehabilitovani.

(Andrej Mlakar)