DRAGA, IDEM DO ŠARLIJA: Poslednje poglavlje ove ljubavne priče nikada neće biti ispisano

Na zidu kupatila Maris Volinski, pored police sa bočicama parfema nalazi se poruka ispisana na narandžastom samolepljivom papiriću: “Draga, nakon vrlo male porcije kuskusa kod ‘Nasera’, odlazim u krevet, misleći na tvoj predivni osmeh. Laku noć, Ž”.

Poruku je napisao karikaturista Žorž Volinski. Nekoliko meseci ranije, njegova udovica Maris pažljivo je spakovala ovu i mnoge druge poruke iz svog starog stana, i odnela ih u novi, postavljajući ih na zidove poput slika.

U blizini vrata koja vode ka njenoj spavaćoj sovi, na jednoj je pisalo: “Laku noć”. Na drugoj da ima nešto novca u notesu, kao i “mnogo ljubavi iza džepa u jakni od tvida“. Marisa ima punu kovertu ovih poruka ljubavi.

“Kada je moj muž bio ovde, te nalepnice bile su znak ljubavi i nežnosti. Kada bi se desilo da ne ostavi poruku, bila bih veoma tužna i on bi mi rekao da mora da mi piše. Sada odišu velikom simbolikom jer su sve što mi je od njega ostalo. Pokušavam da smanjim njihov broj jer moram da se urazumim. Moraću da nastavim sa životom bez pogleda mog divnog muža”, kaže Volinski.

Sedmog januara prošle godine, Žorž Volinski, jedan od najboljih karikaturista Francuske, ustao je rano ujutro i seo za tablu za crtanje, završavajući crtež. Neuobičajeno namršten, motao se u crnom kućnom ogrtaču po njihovom stanu u bulevaru Sen Žermen u Parizu, jedući tost sa puterom i pijući kafu s mlekom.

Volinski nije prisustvovao svakom nedeljnom okupljanju u redakciji lista Šarli Ebdo, ali je ovog puta otišao jer je urednik Šarb želeo da se svi okupe kako bi obeležili novu godinu parčetom torte i razgovarali o finansijama lista koji je sve više gubio čitaoce.

“Draga, idem do Šarlija”, rekao je svojoj ženi kada je izašao napolje. Ona je u tom trenutku nosila bademantil, spremajući se za posao. Dva sata kasnije, Volinski je umro usled prostrelne rane na srcu.

Od napada na „Šarli Ebdo“ Maris Volinski (72), novinarka, spisateljica i scenaristkinja, glasno i besno preispitivala je vladu i policiju i postala je čest gost na francuskim televizijskim stanicama.

Ona je kritikovala ono što naziva „neverovatnim“ propustima na nivou države, zbog kojih se, prema njenom mišljenju, dogodio „Šarli Ebdo“.

Kada je u novembru došlo do koordinisanog napada na Pariz u kom je ubijeno 130 ljudi, rekla je: „Moj bes se samo uvećao“.

U januaru je objavila knjigu „Cherie, Je Vais A Charlie“ (Dušo, idem do Šarlija), nazvanu po poslednjim rečima koje joj je Žorž rekao i u kojoj istražuje propuste zbog kojih je došlo do tragedije koja joj je odnela voljenog muža.

„Što se mene tiče, došlo je do dvostrukog nasilja. Došlo je do nasilja u samom napadu, a onda do drugog nasilja u poricanju odgovornosti policije za bezbednosne propuste. Kako je takav napad uopšte bio moguć? Još sebi postavljam to pitanje. Policijska zaštita redakcije bila je smanjena, uprkos tome što su iz parlamenta i policije bili jasni da će doći do napada na tlu Francuske. Ipak, napad nije bio očekivan i nije bilo ni prevencije. Ministar unutrašnjih poslova kaže da propusta nije bilo. Jednostavno rečeno – on laže, a pitam se i zašto laže“, kaže Mari.

U osamdesetoj godini života Žorž Volinski bio je najstariji karikaturista koji je poginuo u napadu na „Šarli Ebdo“. Bio je jedan od osnivača tog časopisa, nakon što je radio na njegovom prethodniku „Hara-Kiri“, koji je sedamdesetih zabranjen zbog objavljivanja šale o smrti Šarla de Gola. Ipak, Volinski koji je bio istrajan satiričar, karikaturista, ilustrator i scenarista i čiji su se radovi pojavljivali u svim novinama u Francuskoj, nije crtao Muhameda. Njegov zaštitni znak, kako bi to rekli njegovi poštovaoci, bili su „si*e i gu*ica“.

On je oštrim perom oslikavao period nakon francuske seksualne revolucije 1968. i to na način koji je kasnije kritikovan kao seksistički.

Maris, koja je bila njegova muza, još možemo prepoznati na njegovim „golišavim“ crtežima. Upoznali su se kada je imala 20 godina i bila pripravnik u „Le Journal du Dimanche“, a on devet godina stariji, već uspešan, karikaturista. Venčali su se nedugo potom.

Zvao ju je „mladom plavušom“, nadimkom koji je ona odbacila u eseju iz 2011. pod nazivom „Žorž, kad bi samo znao...“ u kom je opisala kako su je ponekad izluđivali njegovi crteži, ali kako ga je ipak podržavala u svemu što je radio.

„Ipak, mlada plavuša je umrla u krhotinama ovog napada“, kaže ona. „Više neće biti mlade plavuše“.

Ova feministkinja često je i javno kritikovala muža zbog njegovih radova. U nekoliko knjiga u kojima su pisali otvorena pisma jedno drugom, „secirali“ su svoju vezu: njegovu ljubav, njenu kratku aferu, njihovu odluku da spavaju u odvojenim krevetima, kako bi zadržali magiju u vezi.

„Bio je neko koga bi opisala kao najvećeg muškog šovinistu među feministima. Uvek me je podržavao u mojim nastojanjima, ali je istovremeno njegovo obrazovanje i detinjstvo koje je proveo u Severnoj Africi, značio da će uvek povremeno biti mačo“.

Žorž je rođen u jevrejskoj porodici u Tunisu i u Francusku se doselio u 13. godini. Spadao je u stariju generaciju francuskih karikaturista, zbog čega je urednik „Šarlija“ više puta tražio od njega da promeni pristup, tvrdi Maris.

Urednik je želeo više politike, ali je ona osećala da se njenom suprugu ne dopada pravac u kom ide magazin. Čak joj je vlasnik bistroa koji se nalazi preko puta njihovog stana rekao da je Žorž imao loš predosećaj.

Maris kaže i da ne može da objasni zašto je njen muž proveo mesec dana pre napada stalno govoreći o smrti. To nije bilo u njegovom duhu.

„Danima je bio neraspoložen. Mislila sam da se brine za mogući bankrot 'Šarli Ebdoa'“, kaže ona, dodajući da je prijateljima (ali ne i njoj) rekao da oseća kako će se „situacija okrenuti protiv njega“.

Sada to vidi kao njegovo predosećanje.

Te kobne srede ujutro, oko 11.15 časova, braća Kuoači ušli su u zgradu u kojoj je bila redakcija „Šarli Ebdo“. Od obezbeđenja, u zgradi je bio samo aparat za unošenje koda.

Redakcija, kojoj su konstantno pretili još od kako je 2006. objavila karikaturu Muhameda, obično je imala policijsku zaštitu. Ali, tog dana, policijski kombi, koji je nekada bio rutinski parkiran pored ulaza, nije bio tu.

Maris tvrdi da je policijski sindikat lobirao za to da se ukine stalna zaštita magazina.

Ona je tog jutra bila na treningu gimnastike. Kasnije je imala sastanak i isključila je telefon. U taksiju ga je ponovo uključila, kako bi potsetila muža da treba da se nađu u 16 časova, kako bi tražili novi stan.

„Nisam mogla da shvatim zašto mi je tako mnogo ljudi, koje nisam videla godinama, u isto vreme poslalo poruku“, kaže ona.

Naglas je sebi postavila to pitanje i vozač ju je upitao čime se bavi njen muž. Parkirao je automobil i rekao joj da se dogodio napad.

Kod kuće je čekala vesti, ali kada joj je zet rekao da je Žorž poginuo, nije mu verovala.

I dalje pati zbog toga što je nije pozvao ni jedan policajac i što se u tim prvim trenucima ipak nadala da je njen zet pogrešio.

„Kada sam shvatila da je ipak mrtav, postala sam opsednuta time da dođem do njegovog tela. Želela sam da mi kažu gde se njegovo telo nalazi, ali mi to niko nije rekao“, kaže ona.

Dva dana i dve noći pokušavala je da dođe do tela svog ubijenog supruga, da bi tek nekoliko dana kasnije saznala da se nalazi u forenzičkom institutu.

Tek tada saznala je kako je poginuo njen muž.

„Imao je četiri prostrelne rane, ali ga je prvi metak pogodio u aortu i na mestu ubio. To je bila važna informacija za mene i moju ćerku Elzu, jer smo strahovali da je patio pre smrti. Ipak, na njegove oči su ubili Šarba (kolegu karikaturistu Stefana Šarbonea). Kako je reagovao na to? Teško je reći, jer je moj muž bio neobičan lik. Mislim da je bio zatečen, potpuno nepomičan od šoka. Tada je dobio metak i umro“, kaže Maris.

Kada joj je policija predala Žoržove stvari – njegovu torbu, burmu i dnevnik, nije bilo olovke. Misli da je verovatno umro s olovkom u ruci.

U prvih nekoliko meseci nakon napada na „Šarli Ebdo“, zamišljala je pucnjavu svake noći pred spavanje.

„Ali nastavila sam život kao da je Žorž otišao na putovanje. Ništa nisam dirala, čak ni njegov džemper na naslonu stolice“, kaže ona.

Kada se preselila, stvari iz njegovog studija, zajedno sa crtačkom tablom, dala je muzeju u centralnoj Francuskoj.

„Ali u svom garderoberu imam njegove jakne, šešir i cipele“, kaže Maris.

Nedostaje joj način na koji ju je gledao.

„Ne znam kako ću živeti bez njegovog pogleda. To obično ne čujete od feministkinja, ali je tako. Bio je to pogled koji je ulivao poverenje, ljubav prema životu. To mi je bilo jako važno“.

Godinama se Žorž šalio da želi da ga ona posle smrti kremira i pepeo prospe u wc šolju, kako bi „gledao tvoje du*e svaki dan“.

Kremiran je, ali je urna zakopana na groblju Monparnas u Parizu, a na tom mestu ljudi i dalje ostavljaju olovke, nalivpera, crteže i cveće. Ona ne želi da njegov grob bude tako ukrašen, ali poštuje ljude koji žele da mu na taj način odaju počast.

„Kad odem tamo, sve raščistim“, kaže Maris, koja ostavlja njegovu belu mermernu grobnicu praznom, gotovo kao prazan list papira. Poslednje poglavlje ostalo je neispisano.

(The Guardian/B92)