POSETE KERIJA MOSKVI, IZMEĐU REDOVA: Rusija i SAD su sada saveznici, ali to je zatišje pred buru!

Dok se čini da SAD i Rusija postaju pragmatični u pristupu problemima Sirije i Ukrajine, u suštini između Moskve i Vašingtona i dalje postoji veliki broj nerešenih pitanja

Keri je i ranije dolazio da razgovara sa Putinom i Lavrovim ubrzo posle naglih spoljnopolitičkih poteza Kremlja: prvi sastanak je usledio posle potpisivanja Minskog sporazuma, drugi se desio pošto je Rusija poslala vojne snage u Siriju, a sada je američki državni sekretar posetio Moskvu posle delimičnog povlačenja ruskih trupa.

Pregovori obično traju ceo dan, a Keri se tokom posete veoma trudi da stvori sliku da je on "prijatelj ruskog naroda." U tu svrhu su bile ogranizovane šetnje po Moskvi i sastanci sa predstavnicima ruskog civilnog društva. Osim toga, javna obraćanja američkog gosta su sadržala različite inspirativne priče. Ovaj put to je bila priča o dugotrajnoj saradnji američkog astronauta Skota Kelija sa njegovim ruskim kolegom Mihailom Kornienkom, na Međunarodnoj svemirskoj stanici.

Ruski lideri se takođe slično ponašaju: Putin se šali, a Lavrov je novinarima dao izjave o velikom broju tema koje su razmatrane tokom pregovora. Zatim im održao kratko predavanje na temu neuspeha američke spoljne politike na Bliskom istoku. Međutim, sada posle trećeg takvog susreta, se može izvući zaključak, ne samo o sličnosti njihovog nastupa, već i o stvarnoj suštini razgovora.

Prvi i najvažniji zaključak, jeste da je mehanizam rusko-američkih razgovora počeo da deluje i da donosi plodove. Događaji u Siriji su se, posle decembarskog sastanka Kerija sa Lavrovim i Putinom odvijali prema najavama: pokrenut je proces pregovora između opozicije i sirijskog predsednika Bašara Asada, prihvaćena je rezolucija u Savetu bezbednosti UN, i najavljen je prekid vatre. Nije isključeno da je uklanjanje dela ruskih trupa iz Sirije takođe dogovoreno u decembru.

Sledeći važan rezultat Kerijeve posete je pokazivanje da su SAD zaista zainteresovane za saradnju sa Rusijom. Ukratko, razlike u nekim problemima ne isključuju blisko partnerstvo u drugim oblastima. Naravno, administracija predsednika Baraka Obame je morala da se bavi sirijskim problemom i kada je doneta odluka da SAD ne idu u direktnu vojnu intervenciju. U tim okolnostima, čak i takav nevoljni saveznik kao Rusija posle ukrajinske krize, je mogla da pomogne SAD da ostvare željene rezultate u Siriji.

U ovoj situaciji, najvažniji zadatak Kremlja je da u pravom svetlu predstavi pravi američko-rusku saradnju u vezi Sirije. Rusija ne želi da bude shvaćena kao "mazga" Vašingtona koja obavlja prljave poslove uništavanja međunarodnog terorizma u Siriji, već kao nezavisna velika država koja se upravlja samo prema sopstvenim interesima.

Na završnoj konferenciji za novinare Lavrov je pomenuo više tema koje su razmatrane tokom razgovora. Sirija i Ukrajina su samo dve stavke u toj dugoj listi. Ruski ministar spoljnih poslova je pominjao Jemen, proširenje NATO-a, i nezadovoljstvo metodama koje SAD koriste za vršenje pritiska na Severnu Koreju. Keri nije negirao da su razmatrana sva ta pitanja, ali je komentarisao samo Siriju i Ukrajinu.

Ipak, pravi pregovori u Moskvi su vođeni samo u vezi Sirije i Ukrajine, a ne o globalnim izazovima, gde je ruska pozicija nije toliko bitno ili zanimljiva za SAD. Danas Rusija može da utiče na Damask i pobunjenike u istočnoj Ukrajini, a može i da napadne položaje teorista u Siriji. Vašington vodi dijalog sa Putinom o ovim pitanjima. Sve ostalo je manje važno za SAD, a mnogo više za Rusiju, ali ne konkretno, već da se održi slika globalnog političkog igrača.

Keri je na konferenciji za novinare izjavo da posle razgovora SAD mnogo bolje razumeju položaj ruskih vlasti, i da je to jedan od važnih rezultata tih sastanaka. Ova izjava se čini prilično banalna, ali u trenutnom kontekstu američko-ruskih odnosa ima duboko značenje. Poznato je da su iznenađenje i nepredvidivost postali karakteristični zaštitni znaci Putinove spoljne politike. Tajne operacije, zbunjivanje protivnika i svojih ljudi - ruski predsednik zna sve o tome, i te metode više i aktivnije koristi za postizanje političkih ciljeva.

Najvrednija diplomatska valuta u takvoj situaciji je znanje realnih planova i namera koje Putin deli samo sa određenim ljudima iz svog kruga i svojim međunarodnim partnerima. Sudeći po tome što je ovo bila Kerijeva treća poseta u poslednjih godinu dana, američka strana veruje da je Putin prilično iskren u svojim razgovorima sa državnim sekretarom.

Izjave ruskih diplomata o boljem razumevanju američke pozicije nakon pregovora su mnogo ređe. Ovo se odražava i na objektivnu realnost: da bi shvatili spoljnu politiku SAD ne morate da jurite prijem kod Obame i razgovarate sa njim iza zatvorenih vrata četiri sata. Američka spoljna politika je mnogo predvidljivija i otvorenija.

Ako se saradnja između SAD i Rusije nastavi i posle susreta u Moskvi, a sukobljene strane u Ukrajini ubrzaju sprovođenje sporazuma iz Minska, to bi bio dobar znak. Po prvi put u nekoliko godina Moskva i Vašington su izrazili stvarni interes jedni prema drugima: Bela kuća ima za cilj omekšavanje bilo kakvih tenzija tokom poslednje godine Obamine administracije, dok Kremlj nastoji da koristi pragmatični odnose sa SAD da bi obnovio status Rusije kao velike sile u međunarodnim odnosima.

Međutim, ono što najviše zabrinjava je to što ovo približavanje izgleda samo privremeno, i da je sukob SAD i Rusije mnogo dublji od trenutnih razloga za saradnju.

Iz ruske perspektive, Putinov politički legitimitet u velikoj meri zavisi od nastavka spoljnopolitičkih uspeha. Prema tome, mlao je verovatno da će Rusija biti spremna da u Ukrajini napravi ustupke koji bi zadovoljili američke i zapadne zahteve, i sigurno je teško videti promenu odluke o pripajanju Krima. Moskva takođe verovatno neće promeniti svoje nastojanje da dominira na post-sovjetskom prostoru i to će verovatno nastaviti da narušava odnose sa NATO.

Iz američke perspektive takođe postoji nekoliko prepreka. Prvo, Obamina administracija će teško pristati na bilo koji aranžman koji stvara utisak neke vrste ruske pobede u Siriji ili u Ukrajini. U izbornoj godini, to bi bila hrana za republikance, u vreme kada demokrate ciljaju ne samo za Belu kuću, već i Kongres.

Drugo, predsednik Obama vidi bivšu državnu sekretarku SAD Hilari Klinton kao osobu koja će nastaviti njegovo nasleđe, a davanje velikih ustupaka Rusiji bi je stavilo u izuzetno osetljiv položaj.

Kerijev posao je stoga verovatno pokušaj da ublaži odnos u vreme kada ima jakih razloga za saradnju u nekim ključnim pitanjima. Malo je verovatno da će to doneti fundamentalnu promenu. Štaviše, čak i ako se pojave neki sporazumi koji mogu izgledati kao preokret u odnosima, mnogo veće šanse su da su oni samo diplomatska igra.

(Russia direct - priredio M. Đorđević)