Holandski pisac i politički komentator Leon de Vinter je na uglednom američkom političkom portalu "Politiko" objavio tekst koji je izazvao velike polemike. On je evropske muslimane optužio da ne žele da se prilagode evropskom načinu života, i da mnogi od njih zbog vere jednostavno mrze Zapad, i time protiv sebe jačaju bes i nasilje

Prva reakcija na briselski masakr među postmodernim evropskim intelektualacima je bila predvidiva: "Šta smo to, mi, Evropljani, skrivili našim muslimanima? Kako su sledbenici vere koja se ponosno naziva "religija mira" mogli da počine ovakva zlodela?"

Neki od njih tvrde da je Belgija sigurno uradila nešto strašno da bi to zaslužila. Njihov način razmišljanja je: bes terorista mora biti reakcija na njihovo nehumano postupanje u rukama Zapada. Dakle, sigurnije je kriviti sopstveno društvo i društveno-ekonomske uslove, nego verske i kulturne koncepte sa kojima teroristi truju svoje umove.

Prema izveštajima, broj nezaposlenih u "zloglasnom" briselskom predgrađu Molenbek - koga sada nazivaju džihadističkom prestonicom Evrope, je 30 procenata. Ovo je relativno velika cifra za Zapadnu Evropu, ali nije neobična u zemljama južne Evrope ili arapskog sveta. Ima siromaštva u Molenbeku, ali je ono relativno. Nema gladovanja, ni beskućništva, nema nedostatka medicinske infrastrukture ili manjka škola. U odnosu na prosečni životni standard u Maroku ili Egiptu, životni standard u Molenbeku u proseku odgovovara dobrostojećoj srednjoj klasi.

Kao i u bilo kojoj drugoj zapadnoevropskoj zemlji, mnoge belgijske institucije i organizacije nude podršku kada je porodici potrebno stanovanje, ishrana, obrazovanje i zdravstvena zaštita. Ima bezbroj mogućnosti za uspeh, za učenje i postizanje ugleda u društvu, u odnosu na uslove koji postoje u zemljama porekla mnogih emigranata. Ipak, među mladim generacijama, potomcima imigrantskih marokanskih porodica, postoji dubok osećaj odbojnosti.

U Holandiji, doseljavanje ljudi iz Maroka i Turske je skupo za poreskog obveznika: u modernim socijalnim državama imigranti više zavise od države nego prosečan građanin. Zbog njihovog nedovoljnog obrazovanja i manjka ne-kvalifikovanih radnih mesta, imigranti od Holandije dobijaju više novca iz naknada za nezaposlenost i socijalne pomoći od prosečnog građanina. Kao grupa, oni dobijaju više novca nego što plaćaju porez. Oni sutakođe prisutniji u kriminalnoj statistici kriminala u odnosu na svoj broj. Postoje mnoge uspešne priče, ali ima i razočaravajućih trendova, kao što je radikalizacija. A situacija u Belgiji je još gora.

Nema sumnje da je nezaposlenost mnogo veća među muslimanskim imigrantima. Postoje dva moguća objašnjenja. Prvo ide otprilike ovako: Belgijanci su užasno ksenofobični i anti-marokanski nastrojeni, i svoje marokanske komšije sprečavaju da uspeju u životu. Ali, ako je to slučaj, ta teorija se može primeniti na svaku zapadnoevropsku zemlje, gde je stopa nezaposlenosti marokanskih i drugih muslimanskih migranata mnogo veća od proseka.To bi značilo da je evropska ksenofobija dostigla nepodnošljiv nivo.

molenbek-ap-18-nov-2015.jpg
AP 

Zašto bi muslimani onda ostali u društvima koja su prema njima pokazala tako duboko nepoštovanje? Da li zato što shvataju da nezaposleni građanin neke evropske socijalne države, koju vode nevernici, ima bolji materijalni položaj nego zaposleni građanin u pobožnom Maroku?

Ideja da Belgijanci marokanskog porekla pate od rasprostranjenog isključivanja, diskriminacije i suzbijanja je smešna - ali je potpuno prihvatljiva među politički korektnom gomilom. Život u Belgiji je izuzetno dobar i siguran za migrante - ako su spremni da se kulturno integrišu u svoju novu sredinu, ako su voljni da deluju kao pojedinci, da uče sa strašću i otvorenošću, i prihvate sekularni sistem Zapada.

Upošte ne postoji razlika u socio-ekonomskom statusu između mladih Belgijanaca radničkog porekla i niskog obrazovanja i mladih muslimana migrantskog porekla. I jedni i drugi moraju da se bore da bi prevazišli loše početne uslove. U Španiji je nezaposlenost mladih dostigla 50 odsto, država blagostanja je manje razvijena nego u Belgiji, ali španski građani nisu razneti u metro stanicama.

Drugi objašnjenje za visoku stopu nezaposlenosti među muslimanima u Evropi nema nikakve veze sa isključivanjem i diskriminacijom. Veliki deo useljenika - neki kažu čak 50 odsto - se nije oslobodio mentalnih i kulturnih navika iz zemlje porekla. Uskraćivanje jednakih prava za žene, nedostatak odvojenosti države i crkve, loše obrazovanje, prekomerna religioznost, patrijarhalni mačizam - su vrlo prisutni u oblastima sa visokim procentom migranata, uključujući i Molenbek.

U decembru 2013., profesor Rud Koopmans iz Berlinskog centra za društvene nauke je objavio studiju o fundamentalizmu među muslimanima i hrišćanima u Evropi. On navodi da se gotovo 60 posto muslimana slaže da muslimani treba da se vrate korenima islama, 75 odsto smatra da postoji samo jedna interpretacija Kurana, koje svaki musliman treba da se drži, a 65 odsto njih kaže da su im verska pravila važnija nego zakoni zemlje u kojoj žive.

Što se tiče hrišćana, on zaključuje da se manje od 4 posto mogu okarakterisati kao fundamentalisti.

Koopmans navodi i podatke o mržnji prema Jevrejima i homoseksualcima: "Skoro 60 posto muslimana odbacujehomoseksualce kao prijatelje a 45 odsto smatra da se Jevrejima ne može verovati. Jedan od pet evropskih domorodaca se može smatrati islamofobnim, a najveća stopa mržnje prema muislimanima je oko 10%.

Nivo antizapadnih fobija među muslimanima (za koje, baš čudno, ne postoji izraz), je mnogo veći, i njih 54 odsto veruje da Zapad želi da uništi islam.

Ove brojke izražavaju odbijanje da se prihvate osnovni koncepti života na Zapadu. Mladići poput počinioca napada u Briselu su odbili da prihvate belgijske društvene običaje. Oni su odgojeni na ideji da je njihova verska etika iznad etike nevjernika (koja u njihovim očima gotovo ne postoji). Zato je za njih, njihov drugorazredni društveno-ekonomski status ponižavajuća uvreda, i onaj koji ponižava mora da bude uništen.

Muslimanska integracija u evropska društva je uspešna kada su oni spremni da se odreknu mentalnih ograničenja iz svojih matičnih muslimanskih država, koje su , da ne zaboravimo, napustili u potrazi za boljim životom. Oni će, sve dok odbijaju da se prilagode evropskom razmišlanju, pojačavati bes i kulturu nasilja.

Šta smo to "mi" njima uradili? Otvorili smo im naše gradove, naše kuće, naše novčanike, a u našim sekularnim hramovima napretka - našim pozorištima, metro stanicama i aerodromima - njihovi sinovi su se ubijaju, i uzimaju naše sinove i kćeri. Ne postoji ništa za šta Zapad treba da im se izvini. Mržnja prema Zapadu potiče iz muslimanske zajednice. Moramo da zahtevamo da je se odreknu.

(Politico - priredio M. Đorđević)