Niko nije na svetu očekivao da će vojno beznačajna država poput Argentine izazvati početkom 1980- tih godina prošlog veka jednu od nukelarnih sila kakva je bila Velika Britanija, a da ona će prihvatiti izazov zbog delimično pustog ostrva punog kamenja. Rat za Foklande prema stavu mnogih objektivnih istoričara odvijao se: ”u pogrešnom vremenu, na pogrešnom prostoru i zbog pogrešnog uzroka”.

Rat je trajao puna 72 dana i u sećanju mnogih ostaće kao poslednji kolonijalni rat u 20. veku, a obeležile su ga brojne kontroverzne epizode, a svakako jedna od takvih je potapanje krstarice “General Belgrano” od strane nuklearne podmornice Osvajač S -105, unapređena verzija klase Valiant. Kontroverzna epizoda ovog poslednjeg kolonijalnog rata dogodila se 2. maja 1982. godine kada je poginulo po nekim podacima 323 argentinska mornara. Detaljnija pozadina slučaja je i dalje predmet polemika i nikada do kraja nije rasvetljena, kao ni motivi zbog čega je zaista krstarica potopljena, kada se nije uopšte nalazila u zoni borbenog delovanja već je držala kurs prema matičnoj obali.

Priča o potapanju Belgrana ušla je u istoriju pomorskog ratovanja, kao poslednji primer da je neka podmornica torpedovala jedan ratni brod za vreme ratnog sukoba. Naime posle završetka Drugog svetskog rata do početka sukoba oko Foklandskih ostrva sličan slučaj potapanja broda od strane podmornice zabeležen je 1971. godine za vreme Pakistansko-indijskog sukoba kada je pakistanska podmornica torpedovala indijsku fregatu Khukri. Inače Belgrano je ušao i po još jednoj stvari u istoriju pomorskog ratovanja, kao brod kog je potopila jedna nuklearna podmornica.

Priča počinje 26.aprila 1982. godine u bazi Ushauija na Ognjenoj zemlji. Posada Belgrana dobila je naređenje da zajedno sa još dva razarača « Pidera Buena» i «Hipolto Bouchard» formira plovni sastav 79.3 za patroliranje Južnim Atlantikom oko područja grebena Burduvud, oko 220 milja južno od Foklanda. U toj zoni otkrila ih je i engleska nuklearna podmornica Osvajač koji je 3. aprila napustila Englesku sa glavnim zadatkom da pronađe i uništi jedini argentinski nosač aviona “Veinticinco de Mayo” koji su Britanci smatrali najopasijom pretnjom za ekspedicioni plovni sastav koji je već hitao prema Foklandima i vrati ih pod okrilje krune.

Osvajač je patrolirajući hladnim vodama Južnog Atlantika sasvim slučajno nabasao na plovni sastav 79.3 o čemu je bila ekspresno obaveštena komanda britanske flote. Podmornica je narednih 36 časova pratila plovni sastav čekajući odluku Londona šta da radi. Za to vreme u Londonu su trajale konsultacije šta uraditi sa Belgranom i pratnjom jer su bili van zabranjene zone i čak su se udaljavali ploveći brzinom od 10 čvorova zapadno prema Argentini. London je procenio da stara krstarica i dva razarača predstavljaju pretnju za plovni sastav Britanije koji se približavao Foklandima. Komadant podmornice kapetan fregate Kris Verford Braun dobio je zeleno svetlo da napadne i potopi Belgrano.

Dana 2.maj 1982. godine u 15.57 sati po Griniču Braun naređuje svom oficiru za noružanje Bilu Badingu da prema krstarici Belgrano ispali tri torpeda tipa Mark 8 model 4 sa konvencionalnim bojevim glavama od po 363 kg eksploziva u svakoj. Torpeda su munjevito jurnula iz cevi prema krstarici. Prvi torpedo je otkinuo celi pramac ali za Belgrano to nije bilo kobno jer u tom delu broda nije bilo nikoga. Ali drugi torpedo udario je tačno na oko dve trećine dužine broda prema krmi i probio u palubu na mestu gde se završava bočni oklop broda, uleteo u mašinski deo i eksplodirao. Silovita eksplozija uništila je polovinu mašinskog odeljenja broda, te dve prostorije namanjene za ručavanje i odmor posade na gornjim palubama.

Kasnija analiza pokazala je da je udarac drugog torpeda bio veoma koban jer je u jednom mahu ubio čak 275 mornara, podoficira i oficira Belgrana.Eksplozijom mašinskog dela brod je momentualno ostao i bez energije, pa je plovilo ostalo i bez komunikacija i mogućnosti da komadant krstarice kapetan bojnog broda Hektor Bonzo pozove pomoć. Izostala je i mogućnost interne komunikacije komandnog mosta sa preživelom posadom broda, tačnije brodski interkom je bio mrtav. Desetak minuta posle eksplozije Belgrano se počeo naginjati na levi bok, a pumpe koje su trebale vodu da izbacuju zbog nestanka struje nisu radile. Dok su preživeli mornari pokušali da spreče prodor vode i spasu brod, ranjenici su izvučeni na gornju palubu. Takođe unutar trupa veliki broj mornara ostao je zarobljen pa su lakše ranjeni i preživeli mornari na sve načine pokušali da spasu svoje drugove iz utrobe krstarice.

Svi napori da se spasi brod bili su uzaludi pa je kapetan bojnog broda Bonzo naredio napuštanje krstarice. Po komandi mornari su odmah počeli da spuštaju u more pneumatske splavove za spasavanje. U neke je ukrcan bio veći broj ljudi nego što je bilo previđeno, a razlog je bio taj jer je druga eksplozija temeljito uništila i izvestan broj sredstava za spasavanje. Mrak koji je pao, surova hladnoća koja vlada u ovom delu Atlantika i nemirno more sa talasima visine do 7 metara uslovili su novu noćnu moru preživelim članovima posade.


Uzburkano more i jak vetar pneumatske splavove rasturili su na sve strane. Belgrano je tačno u 16.45 časova potonuo na dno i sa sobom povukao tela 323 čoveka. Sat vremena od potonuća broda pao je mrak, a vetar se pojačao duvajući brzinom od 45 milja na čas, a preživeli su morali da se osim hladnoće suoče i sa konstantnim ljuljanjem pneumatskih splavova.

Interesantno je i to da dva razarača koji su pratili Belgrano uopšte nisu primetli da je Belgrano u nevolji jer su bili na velikoj udaljenosti od njega pa čak zbog nestanka struje nisu primili ni SOS poziv i nastavili su pređašnim kursem. Shvatili su da nešto nije u redu sa Belgranom kad je on već bio na dnu.

Jaka hladnoća jezivo je uticala na mokre i promrzle mornare koji nisu smeli da zaspu jer da su to uradili smrt im je bila zagrantovana, pa su neprestano morali da pomeraju ruke i noge i drže se u grupama prenoseći telesnu temperaturu jedni na druge. Prvi spasilački brodovi preživele u splavovima otkrili su tek 30 časova posle potapanja, što je za mnoge mornare bilo prekasno jer su preživeli britanska torpeda, ali nisu surovu klimu južnog Atlantika.
Brodolomce dok su im se približavali brodovi nadletali i patrolni avioni koji su krenuli za njima u potragu, a uočeni su posle nekoliko preleta. Signalne bengalke iz Drugog svetskog rata nisu znali da koriste, a uputsva su bila na engleskom koji većina nije ni znala.

Epilog ove tragedije iznosio je osim 323 poginula i oko 770 preživelih. U nekoliko splavova nađeni su samo mrtvi mornari, a neki splavovi nisu nikada pronađeni.
Gubitak Belgrana bio je veoma veliki udarac za Argentinsku flotu, koja do kraja rata nije isplovila iz mataičnih luka, a teret borbi preuzela je avijacija koja je kao neku vrstu osvete za potapanje Belgrana Britancima nanela ozbiljne gubitke.

Komadant Belgrana kapetan bojnog broda Hektor Bonzo povodom 25 godina od početka rata na Foklandima dao je intervju engleskom Dejli Telegrafu u kome je optužio komadanta podmornice kapetana fregate Brauna da je mogao da pomogne njegovim ljudima prema pomorskom pravu, da spasi veliki broj ljudi ali on to nije učinio. Takođe Bonzo je rekao i da je pre potapanja komadant Osvajača mogao da ga signalizira i da 10 minuta pre potapanja okupi ljude na palubu i time spreči nepotrebne gubitke mornara i oficira. Na kraju svog intervjua dodao je i da ne bi voleo nikada da ga sretne u životu.
On je dodao i da je potapanje General Belgrana u datim okolnostima bio potez koji je izlazio iz pravila prihvatljivog vođenja rata.

(Andrej Mlakar)