Istaknuti američki analitičar Džordž Fridman svojoj kolumni za portal "Geopolitička budućnost" komentariše odnos između izbegličke krize i vekovnog sukoba hrišćanske Evrope i islama, i naglašava nesposobnost vladajućeg evropskog sekularizma da se sa islamom bori na idejnom planu

Evropa u isto vreme doživljava priliv muslimanskih izbeglica i terorističke napade islamista. Na neki način, ovo je veoma stara priča. Muslimani su u 8. veku izvršili invaziju na Evropu, osvojili Španiju i prodrli do srca Francuske. Takođe su napali Evropu i sa jugoistoka, i do 17. veka prodrli sve do Beča. Evropljani su napali muslimanske zemlje tokom krstaških ratova u 12. i 13. veku, i ponovo izvršili velika osvajanja u 19. i 20. veku, koja su bila praćena manjim sukobima i kretanjem stanovništva. Dakle, u tom smislu, ovaj sukob se vodi već više od hiljadu godina, sa stalnom napetošću i povremenim velikim događajima.

Ovo je takođe bio sukob između dve religije, koje obe svoje temelje vide u jevrejskom Starom zavetu, proširenom novim ali kontradiktornim otkrovenjima. Obe vere imaju mnogo sledbenika, i prilično definisane, ogromne teritorije. U borbi između hrišćana i muslimana, i jedni i drugi su nekad gubili, a nekad pobeđivali, ali niko nije bio u stanju da odnese odlučnu pobedu.

Sadašnji događaji mogu izgledati kao prilično mali sukob u neprekidnom ratu hrišćanstva i muslimana. Ali, sadašnje poglavlje se u jednoj stvari suštinski razlikuje. Svi raniji sukobi su se odvijali između hrišćana i muslimana. Ovaj ne. Od Drugog svetskog rata, Evropa je sebe redefinisala. Ona je nekada bila hrišćanska, a sada je zvanično sekularna, i zato se sadašnji sukob odvija između muslimanske religioznosti i evropskog sekularizma. Zbog toga je i dinamika sukoba drugačija.

Evropa je prihvatila principe francuskog prosvetiteljstva, koji podrazumevaju da je religija potpuno privatna stvar, da ne bi trebala da bude deo javnog života, i da se niko ko učestvuje u javnom životu ne sme optuživati zbog svojih verovanja.

Kritika ideje da su islam, migranti i terorizam isto, je ukorenjena u složenom prosvetiteljskom pogledu na javno i privatno, i kolektivnu i individualnu odgovornost.

Evropa je postala duboko sekularna, više nego SAD. To ne bi trebalo da iznenadi, jer je ona centar prosvetiteljstva. Evropa je nekad bila hrišćanski kontinent, dok je sada hrišćanstvo postalo privatna stvar, samo jedan sistem verovanja među mnogima, dok je država prema svim religijama neutralna.

Naravno, takva neutralnost nije potpuno moguća. Javni život je nemoguć bez nekih zajedničkih moralnih principa. Evropski javni život je ispunjen sa takvim principima, uglavnom izvedenih iz ideja Francuske revolucije, kao što su sloboda, jednakost i bratstvo - pravo građana da žive kako žele, da budu ravnopravno tretirani u skladu sa zakonom i da pripadaju zajednici u kojoj niko neće da bude obespravljen. To su, naravno, složene vrednosti, ali je zanimljivije što one isključuju bilo kakvo pominjanje Boga, i Hrista posebno. Drugim rečima, u neutralnoj javnoj sferi, sve religije su izjednačene i moraju da poštuju neutralnost države.

Religije su međutim, takođe i politički pokreti, jer da bi uticale na privatnu savest i obaveze, moraju da utiču i na to kako se vernici ponašaju i u javnom životu. Privatna vera, hrišćanska ili neka druga - mora da podrazumeva akciju u javnosti, i da ovlasti vođe verske zajednice da postavljaju političke zahteve.

Na primer, zahtevi protiv prekida trudnoće potiču iz privatnog hrišćanskog verovanja, koje jednostavno ne može da ostane samo privatno. Vernik zahteva političku akciju, koja se međutim u tom lsučaju sudara ne samo sa državnim principom neutralnosti, već i napada čitavu strukturu vrednosnog sistema izvedenog iz prosvetiteljstva.

U izvesnom smislu, prosvetiteljstvo se pokazuje ekstremnije od religije, jer prema tom stavu, sve religije su jednake, ali sve moraju biti van politike, uključujući i hrišćanstvo,iako oje ono bilo sastavni deo javnog života u Evropi.

Komplikovan stav Evrope prema religiji je deo složenosti novog problema masovne muslimanske imigracije. Muslimanski svet je flertovao sa sekularizmom u 20. veku, ali na kraju, region je ostao privržen veri a islam je ojačao. Islam, kao i tradicionalno hrišćanstvo, je i politički pokret, za koga je prosvetiteljska ideja o razlici između javnog i privatnog života potpuno strana, a odnos između pojedinca i zajednice vernika složen.

U tekućoj situaciji, susret između onoga što se može nazvati radikalni sekularizam i islam čini stvari mnogo složenijim. Sa stanovišta sekularizma, između Evrope i muslimana ne postoji ništa nespojivo, sve dok oni prihvataju razliku između javnog i privatnog života, i između njihovih privatnih verovanja i učešća u zajednici. Za muslimane, te razlike su tuđinske i neodržive.

Za sekularistu, privatni domen nije samo domen religije, već i carstvo zadovoljstva. Hedonizam je deo sekularizma. Za muslimane, privatni život je domen lične discipline, daleko od hedonizma, i ta disciplina mora biti primenjena i u javnom životu.

Između hrišćanstva i islama je postojala simetrija, jer obe vere gledaju na javni i privatni živote kao različite aspekte istog postojanja. Obe religije gledaju na hedonizam kao problem koji treba rešiti, i kao neprikladan izbor. Obe vere su evangelističke i obećavaju spasenje. Naravno i moderan sekularizam je evangelistički, u smislu da sekularna ideja ljudskih prava treba da bude poštovana u celom svetu. I to je mesto gde se hrišćanstvo, islam i sekularizam spajaju. Svako od njih se bori za duše onih drugih.

U srcu političkog sekularizma je koncept jednakosti - između vernika i nevernika, između muškaraca i žena, između homoseksualaca i heteroseksualaca, i tako dalje. Sekularizam zabranjuje ili pokušava da zabrani javni govor koji odbacuje ove principe, na osnovu principa "govor mržnje". Najvažnije, sekularisti vide upotrebu sile kao potencijalno prihvatljivo sredstvo za okončanje nepravde, koja je definisana kao kršenje slobode i jednakosti. U tom smislu je sekularizam evangelistički. Ali, takođe postoji i duboka razlika. Tradicionalno hrišćanstvo i islam nemaju untrašnjih dilema u vezi svojih osnovih verskih principa. Sekularizam ima protivrečnosti, jer stalno pokušava da balansira između prava ljudi da budu različiti, i njihove potrebe da marginalizuju one koji ne odobravaju tu različitost.

Sekularizam je na neki način mlada religija, koja još nije naučila da dostojanstveno nosi političku moć. To ga stavlja u intelektualnu defanzivu protiv islama, u kojoj hrišćanstvo nije bilo. Hrišćanstvo shvata islam onako kao sekularizam ne može. Hrišćani i muslimani su bili neprijatelji tokom vekova. Sekularizam istovremeno i poštuje islam i besni zbog islamskih vrednosti.

U borbi protiv složenog neprijatelja, najbolje je imati odmerena i skladna verovanja. Najveći deo evropskih sekularista prezire sve veći antisekularni stav evropske desnice, njenu ksenofobiju i njenu represivnost. Zato sekularisti moraju da pronađu način da se suoče sa islamom, koji sa evropskom desnicom deli ove neprijatne osobine. Ipak, oni ne žele da ispadnu ksenofobični i represivni.

Ne postoji jednostavno rešenje za politički problem u srcu Evrope. Evropa je sekularna. Sekularizam ima mnogo vrlina, ali nije efikasan u definisanju neprijatelja.

Sekularizam još nije savladao svoje protivrečnosti, niti sekularisti mogu da se ubede da priznaju da one postoje.

(Geopolitical futures - priredio M. Đorđević)