KAKO SE ŠIRE DŽIHADISTI: U ovome leži tajna uspeha zloglasne Islamske države

Libanski Hezbolah, šiitska grupacija, 1989. godine, unela je jednu suštinsku promenu u svoj unutrašnji sistem što joj je omogućilo da se pretvori, četvrt veka kasnije, u najvažniju libansku političku i vojnu organizaciju, i jednu od najuticajnijih na Bliskom istoku.

Hezbolah se opredelio da stvori upravljačke organe koji se ne bi zanimali samo oružanom borbom, već i za političku i ideološku dimenziju borbe. Ustanovljen je savet Šure kao vrhovni organ vlasti, i jedan generalni sekretar. Novog vidljivog glavešinu prati pet tajnih imena, uključujući šefa Saveta za džihad, jedinu vezu političkog vođstva sa vojnim krilom, koje je skoro autonomno.

Reformom su pridodati i organi za školsko obrazovanje i za propagandu preko televizije. Cilj je bio da se stvori jedan univerzum u kome će šiitske porodice povezati osećaj pripadništva. Strategija je delovala. Nakon deset godina, izraelske trupe napustile su poražene jug Libana, bez uspeha da prodru u gustu mrežu vođstva grupe.

Jedan od razloga na kom se temelji uspeh džihadističke organizacije Islamska država jeste što je uspela da reprodukuje sistem Hezbolaha, uprkos tome što je ona sunitska organizacija. Njom takođe upravlja tajni savet Šure, i ima jednog vidljivog vođu – samoproglašenog kalifu Abu Bakra al Bagdadija.

Sa strane se nalaze politički, pravni i savetnik za džihad, i barem još četvoro osoba čiji identitet nije poznat. Svi su sposobni da naslede kalifa ako bi on bio eliminisan. Jednako kao i u Hezbolahu, jedino veruju u sistem tradicionalne pošte za komuniciranje, bez mobilnih telefona i elektronskog dopisivanja. Takođe, jedina veza između oružanog krila i vrha jeste savetnik za džihad, koji se takođe služi moćnim aparatom za masovnu propagandu.

Ovaj sistem štiti vođstvo, svodi na minimum uticaj selektivnih likvidacija i promoviše drugi cilj – stvaranje osećaja ugodnosti za sunite, identiteta i pripadnosti, što podupire lojalnost i mobilizaciju.

Ipak, struktura sama po sebi ne objašnjava zašto su trenutne zapadne taktike – zasnovane na neefikasnim vazdušnim napadima – osuđene na propast. Džejkob Olidort, univerzitetski profesor na univerzitetu Džordž Vašington, pokrenuo je u časopisu Forin Aers jedno ključno pitanje – u kom momentu se jedan ekstremista pretvara u nasilnog ekstremistu? Zaključuje, da se više od političkih i ekonomskih faktora, problem nalazi u najmoćnijem oružju džihadističkih grupa – načinu delovanja njihove ideologije.

Prema listu Dabik, propagandnom magazinu Islamske države, teritorija pod njenom kontrolom nudi sve što je potrebno da bi neko bio dobar musliman. To je jedan idealni prostor u kome su obične aspiracije takođe zagarantovane. Pojedinac može da se oženi, bori, obrazuje porodicu, i radi sa komšijama kao što je i on sam. U pitanju je jedan osećaj identiteta, pripadnosti i solidarnosti, što potpomaže regrutovanje, uključujući čitave porodice.

Zbog toga, Islamska država predstavlja nešto više od terorističke grupe. Njoj treba jedna teritorija na kojoj prezentuje kao stvarnost svoju fantaziju. Olidort je ipak izbegao drugo fundamentalno pitanje – odakle dolazi i kako se finansira ova ideologija? Naracija trenutnih džihadističkih pokreta, bilo Islamske države ili Al Kaide, zasniva se na vahabizmu – doslovnoj interpretaciji islama koji vlada u Saudijskoj Arabiji. Postoje minimalne razlike u tome kako primenjuju ovaj jeretički islam vođe i kler arabijske autokratije, samoproglašen kalifa ili vođa mreže koju je osnovao Bin Laden.

1980-tih godina, Rijad se priključio američkom projektu slanja islamskih ratnika (mudžahedina) da se bore protiv komunizma u Avganistanu. Potrošeno je više od 4 milijarde petrodolara za podizanje džamija i medresa u Avganistanu, Pakistanu i na drugim mestima u Aziji. Cilj je bilo promovisanje vahabizma kao jedinog islama, i kraljevske saudijske porodice kao jedinog pravog branioca iskonske vere. Uprkos tome što se jasno ustanovila i saudijska veza u atentatima 11. septembra, 2013. godine 75 odsto džamija u SAD imale su klerike koji propovedaju tumačenje islama koje se suprotstavlja zapadnim vrednostima. Slični se ponavlja u Velikoj Britaniji, Frncuskoj ili Tunisu.

Postoje dobrotvorne organizacije i bogati pojedinci u Saudijskoj Arabiji i drugim zemljama Persijskog zaliva koji finansiraju ovu mrežu džamija koje je Zapad pustio da niču. Ovo zapleteno klupko uprkos osudama saudijskih vođa obavlja jedan suštinski posao u politici kraljevstva i u nastojanju sadašnje kraljevske kuće da preživi. Ako Evropa želi da porazi ovu novu pretnju, pre upotrebe bombi, možda bi trebala da porazmisli o potrazi za načinima oponiranja ideološkoj naraciji fanatika, i o napuštanju politike saveza i interesa koja je dominirala dvadesetim vekom.

(NSPM/El Pais)