Njena crna kovrdžava kosa bila je uredno začešljana i zakačena šnalom... Njena haljinica i džemper bili su besprekorno ispeglani i čisti... Njene bele čarapice i crne, lakovane cipelice podsećale su na obuću bilo koje osnovke iz srednjeg staleža Amerike sredinom 20. veka... Uopšte, šestogodišnja Rubi Bridžis te jeseni 1960. godine u Nju Orleansu ni po čemu nije izgledala posebno.

Od ostale dece razlikovala je samo činjenica da je bila okružena gomilom policije... i, naravno, njena boja kože.

Kada je u jesen 1960. godine šestogodišnja Rubi Bridžis iskoračila iz policijskog automobila i krenula ka svojoj novoj školi nije bila svesna da je njen, mali dečiji korak zapravo revolucionaran. Ona je bila samo uzbuđena (i malo uplašena) što će konačno krenuti u školu i upoznati nove drugare. Ono što ona nije znala jeste da će biti jedina Afroamerikanka u školi koja je do prošle godine bila rezervisana samo za belce i da će je zbog boje kože mrzeti i deca i roditelji bez obzira na to što je nikada zapravo nisu ni upoznali...

"Dok su me dovozili do škole, mogla sam da vidim gomilu ljudi, ali pošto sam živela u Nju Orleansu, zapravo sam pomislila da je u pitanju neki praznik. Ogromna masa ljudi nalazila se ispred škole. Bacali su stvari i vikali, ali to su stvari koje ljudi u Nju Orleansu i inače rade za praznike", sećala se mnogo godina kasnije ova devojčica.

Rubi Bridžis je 14. 11. 1960. godine odlukom suda postala jedno od šestoro afroameričke dece koja je trebalo da krenu u "Vilijam Franc" osnovnu školu do tog trenutka rezervisanu samo za belu decu. Od tih šestoro, roditelji dvoje dece su ipak rešili da mališane zbog bezbednosti zadrže u starim školama, troje je prebačeno u drugu ustanovu i tako je Rubi Bridžis u "Vilijam Franc" školu krenula zapravo sama. Ona je ušla u školu, a svi ostali su izašli iz nje

Zapravo je Rubina majka bila ta koja je čvrsto verovala u integraciju i koja je nagovorila muža da svoju ćerku uključe u program koji je za cilj imao okončanje rasne segregacije u Americi. Šest godina ranije, Nacionalno udruženje Afroamerikanaca je dobilo sudski spor protiv Odbora za obrazovanje u kojem su dokazali da je segregacija u obrazovanju nedozvoljena i neustavna. Ipak, godinama nakon toga većina škola je odbijala da u nastavu uključi i afroameričku decu, sve dok Rubi nije krenula u "Vilijam Franc " školu.

Devojčica je prvi dan u novoj školi počela u pratnji policije.

"Tog dana je pokazala mnogo hrabrosti. Nikada nije zaplakala. Nije čak ni zajecala. Samo je marširala između nas kao mali vojnik i mi smo bili jako ponosni na nju – ispričao je kasnije US maršal Čarls Burks koji je bio jedan od onih koji su pratili Rubi prvog dana škole.

Devojčica i njena pratnja su zaobišli razjarenu masu i krenuli ka školi. Roditelji su na ovo reagovali tako što su iz škole izveli svoju belu decu. Tamnoputa Rubi je ušla u školu, a 500 bele dece je odmah izašlo iz nje.

Nisu samo roditelji bili problem. I nastavno osoblje je odbilo da predaju po programu u koji su uključeni i Afroamerikanci. Jedina osoba u celoj školi koja je pristala da radi sa Rubi bila je učiteljica Barbara Henri iz Bostona. Više od godinu dana ona je učila devojčicu sve predmete kao da predale celom razredu.

Tog, prvog dana škole, Rubi i njena policijska pratnja proveli su ceo dan u direktorovoj kancelariji pošto je zbog haosa koji je vladao ispred škole bilo nemoguće držati nastavu. Drugog dana, bojkot je prekinula bela devojčica Pem koja je zajedno sa svojim ocem, metodističkim sveštenikom Lojd Anderson Dormanom prošla kroz razjarenu masu i ušla u školu.

"Jednostavno želim da iskoristim svoje pravo da svoje dete odvedem u školu", kratko je rekao sveštenik.
U naredim danima i ostali roditelji su počeli da dovode svoju decu i protest je počeo da jenjava.

Ipak, protivljenja je i dalje bilo. Jedna žena je svakog jutra čekala Rubi ispred škole i pretila da će da je otruje. Zbog toga je devojčici dozvoljeno da jede samo hranu koju donosi od kuće.

Druga žena je napravila drveni mrtvački sanduk i u njega stavila crnu lutku bebe i njime je mahala ispred škole. Bio je to prizor koji je Rubi, kasnije je priznala, plašio više od bilo čega drugog.

I Rubina porodica je patila zbog odluke da ćerku upišu u školu za belce. Njen otac je ostao bez posla, u prodavnici gde je porodica uvek kupovala više nisu hteli da im prodaju namirnice, a njene baku i deku koji su radili kao farmeri u Misisipiju su oterali sa zemlje koju su zakupljivali.

Ipak, bilo je i onih koji su podržali porodicu Bridžis - njihove komšije su pronašle novi posao za Rubinog oca, dečiji psihoterapeut Robert Kol je pristao da bez naknade drži seanse Rubi kako bi joj olakšao nedaće sa kojima se suočavala u školi, a stanovništvo je čak i formiralo patrole koje su čuvale kuću porodice Bridžis i kolima koja su išla iza policijskih, pratile Rubi svakog dana do škole.

Rubi Bridžis danas ima 61 godinu i još uvek živi u Nju Orleansu sa suprugom i četvoricom sinova.

Život je provela radeći kao turistički vodič, a danas je predsednica Fondacije Rubi Bridžis koja je osnovana sa ciljem da promoviše toleranciju, poštovanje i uvažavanje razlika u društvu. Dobitnica je mnogobrojnih nagrada, a o njenom životu su snimljeni mnogobrojni filmovi i napisane knjige. I danas često drži motivacione govore i diže glas protiv rasizma. U

prkos svim nedaćama koje je njena prodica prošla, kaže da nikome ne zamera i da nikoga ne osuđuje. – Oni nisu videli dete. Oni su videli promene i ono za šta su mislili da im se oduzima – istakla je jednom prilikom.