Džon Ken-mu nije mogao ni sanjati da će mu jedna malo veća napojnica jednog darežljivog Japanca zauvek promeniti život. Džon je do 2003. godine živeo u Severnoj Koreji, tamo je prošao put od običnog turističkog radnika do moćnog bogataša, a na kraju je morao pobeći iz zemlje kada je shvatio da se bliži dan kada će samo nestati.

Sve je počelo kada je krenuo da radi u jednom hotelu u Pjongjangu. Ken-mu je bio jedan od retkih u zemlji koji je imao privilegiju da priča sa strancima.

"Japanske delegacije bili su česti gosti u našem hotelu. Jedan Japanac me posebno oduševio pa sam u znak zahvalnice poklonio kutijicu punog bilja ginsenga. Međutim, on je meni dao napojnicu od 300 dolara. I tu je sve počelo", priča čovek koji od 2003. godine živi u Južnoj Koreji.

Komercijalne aktivnosti u to vrijeme bile su strogo zabranjene u Sjevernoj Koreji, ali nakon razdoblja velike nestašice hrane i hiljada umrlih od gladi, u najzatvorenijoj zemlji sveta polako se počelo razvijati crno tržište. To je i nagnalo Kim džong-Ila da 2002. godine malo olabavi i stidljivo pruži priliku ljudima da krenu sa svojim vlastitim biznisom.

Tu je svoju priliku vidio Džon, a za razliku od ostalih, on je imao veliku prednost - 300 dolara u džepu. U velikoj većini država 300 dolara znači samo malo bolji izlazak u subotu uveče, ali u Severnoj Koreji taj novac znači - malo bogatstvo.

"U Kini sam kupovao odeću za sitniš. To je uglavnom bila odeća koju velike robne kuće nisu htele, te su ih pakovale u ogromne vreće. Jedna vreća je sadržala oko 100 kilograma robe, a ja bi ih kupovao za 100 dolara. Na kraju bi to prodavao u Severnoj Koreji.

To je bio samo početak. On je počeo da kupuje pa prodaje i bicikle, a posle i druge predmete i uređaje. Ubrzo je njegovo bogatstvo došlo do brojke od 100.000 dolara! I to u zemlji gde prosečni stanovnik zaradi manje od 1.000 dolara godišnje.

U to vreme gotovo svi stanovnici Severne Koreje zavisi su od države. Ona ima je obezbeđivala hranu i odeću, a s obzirom da je sve to bilo u minimalnim količinama, ljudi poput Džona su stanovnicima Koreje došli kao naručeni.

"Jednom u tri meseca država je obezbeđivala ljudima donji veš i čarape. Cipele su stizale još ređe. Radnji u to vreme nije bilo, tako da su ljudi bili bez ikakvog izbora. Sve dok nisam došao ja i ljudi poput mene..."

S obzirom na sve navedeno, on se nije preterano namučio da u kratko vreme postane jedan od najbogatijih biznismena državi. Ali to u Severnoj Koreji nije uvek dobra vest. Zapravo, to je jako opasno...

"Velika suma novca u privatnim rukama u Koreji znači samo jedno - pretnja vlastima. Pogotovo ako taj novac ne deliš s državom...

Džon je imao sve - posao u kojem je uživao, voljenu suprugu i dvoje dece. Međutim, bio je svestan da idila neće dugo trajati. Njegovi poslovni saradnici počeli su misteriozno da nestaju i Džon je ubrzo shvatio da je samo pitanje dana kada će i njega progutati mrak.

"Nisam imao izbora, morao sam da počnem da planiram beg iz zemlje. Umirao sam od straha kada samo počeo da gubim partnere i saradnike, a pogotovo kada su mi ljudi počeli govoriti gde ću i kad biti ubijen."

Biznis u Severnoj Koreji je pod velikom lupomn bezbednosnih službi. Ljudi koji se obogate i postanu uticajni uglavnom, ako imaju sreće, završe u zatvoru.

"Bio sam sto posto siguran da sam ja sljedeći. Bilo je samo pitanje trenutka - sutra, prekosutra, sledeće sedmice... Definitivno su krenuli na mene."

Džonu je veliki problem predstavljala činjenica da nije imao šanse da se prošvercuje preko granice zajedno sa suprugom i dvoje dece, jednostavno bilo je prerizično. Zato se Džon dosetio briljantne ideje - lažiraće svoju smrt kako se vlast ne bi osvetila njegovoj porodici. Za 50 dolara mita dobio je smrtni list na kojem je pisalo da je poginuo u saobvraćajnoj nesreći.

"U slučaju da sam pobegao iz zemlje, vlast bi moju porodicu brutalno kaznila. Verovatno bi završili u nekom logoru. Ovako su mislili da sam mrtav. To je bila jedina sigurna opcija za njih."

Dakle, sve pripreme za beg su bile gotovo. Jednog hladnog dana u aprilu Džon je napustio svoju kuću zauvek. Na kineskoj granici prodao je vojnicima priču da je trgovački putnik koji u Kinu ide po robu. Kada su ga pustili, na drugoj strani granice ga je dočekao prijatelj s automobilom koji ga je odvezao što dalje...

On je u Kini proveo četiri meseca čekajući falsifikovani pasoš Južne Koreje. S lažnim dokumentom dokopao se ambasade Južne Koreje gde je odmah zatražio politički azil. Južna Koreja ga je strpala u avion za Filipine odakle je Džon uhvatio avion za Seul.

"To je normalna praksa za sve prebege. Prvo te pošalju u treću državu, a tek onda u Južnu Koreju."

Na aerodromu u Seulu dočekali su ga korejski agenti i odmah odveli na ispitivanje. Nakon toga je poslan u specijalni kamp u kojem se izbeglice privikavaju na život na Jugu.

"Ljudima iz Severne Koreje je strašno teško da se snađu u kapitalističkom sistemu. Na Severu ti partija ceo život govori što moraš da radiš, a ti zapravo ne možeš doneti ni jednu vlastitu odluku. I onda, kada se sretneš s gradom poput Seula, deluješ izgubljeno."

Džon danas ima 60 godina i radi na jednoj korejskoj radio stanici koja se čak emituje i na Severu. Iako je pobegao pre 13 godina, tvrdi da još ima noćne more da će ga uhvatiti bezbednosne službe Severne Koreje. I dalje se pomalo skriva, nikad ne ostavlja komentare na društvenim mrežama, retko kada se fotografiše.

"Živeću u strahu do kraja života."

"Ako partija sazna da sam živ i da sam u Južnoj Koreji, moja rodbina bila bi u velikoj neprilici", rekao je Džon i zaključio.

"Sve dok sam ja mrtav, oni će biti živi. Na to pomislim svaki put kad poželim da ih kontaktiram."

(Jutarnji)