Crveno ambulantno vozilo sa upaljenim rotirkama dojurilo je i naglo zakočilo. Iz njega je iskočio vozač i povikao: 'Gde su ranjeni?'. 'Kod nas su samo leševi', odgovorila su mu dvojica muškaraca dok su pokušavali utešiti mladića koji je jecao nad telom svoje mrtve majke preklinjući Alaha da je prihvati na nebu.

Tako počinje dramatičan izveštaj reportera uglednog New York Timesa Andrjua Higinsa koji se zatekao u francuskoj Nici na dan nezapamćenog napada kamionom, koji je jureći popularnom promenadom nemilosrdno gazio građane koji su se okupili ne bi li proslavili Dan pada Bastilje i vrednosti na kojima se temelji moderna Francuska. U trenutku objave ovog članka, vlasti su baratale s podatkom o najmanje 84 ubijenih i većim brojem povređenih.

Duž polukružnog šetališta koje se proteže nekoliko kilometara, a zasad neidentifikovani kamiondžija uspeo je probijajući se preko nevinih žrtava preći čak dva kilometra, ostao je jeziv niz mrtvih i umirućih. U jednom se trenutku tamo odvijala divna ulična proslava Dana pada Bastilje, a već u sledećem sve je prekinuo jureći kamion iza kojega su ostali leševi, šok i očaj.

Među prvima koji su poginuli pod točkovima na promenadi pored plaže Lenval bila je jedna muslimanka srednjih godina. Dvojica njenih sinova i ostatak porodice stajali su pored njenog tela prekrivenog bledoplavom plahtom.

Neko je glasno plakao, drugi su samo nemo i ukipljeno gledali sa zaprepaštenjem.
U njihovoj je blizini bila još jedna žrtva, neidentifikovani muškarac pod plaštem natopljenim krvlju.
Leševa je bilo toliko da ih nisu imali čime pokriti. Kako bi im udelili barem zrno dostojanstva, prekrivali su ih stolnjacima iz obližnjih restorana.

Veče je bilo vetrovito, povremeno je rominjala kiša, a slavlje od pre samo nekoliko minuta svima je već bilo daleka prošlost. Veći broj ljudi okupio se na proslavi najpopularnijeg francuskog praznika, došli su da gledaju vatromet, a jedino što ih je brinulo je da loše vreme ne pokvari sve. Muškarci, žene, deca, svi su oni bili laka meta.

nica-teroirizam-napad-na-francusku.jpg
Reuters 

Ovo nije ni vojna baza ni čuvana zgrada neke državne institucije, to je samo gomila običnih ljudi koja se okupila da bi se proveselila na otvorenom. Baš kao posetiocu Bataklana, pobijeni u Parizu usred koncerta ili zaposleni u Šarli Ebdou. Ili ljudi razneti u samoubilačkim detonacijama na aerodromu u Istanbulu.

U ovom slučaju dovoljan je bio samo jedan vozač i jedan veliki kamion. Svedoci govore da je na promenadu došao iz jedne sporedne ulice u kojoj je smeštena dečja bolnica. Skrenuo je levo i počeo da vozi ulicom nasuprot niza luksuznih vila i stambenih zgrada. Vozač je gazio žrtvu po žrtvu, kako je išao dalje tako je gužva na koju je nailazio bila sve veća.

Pijere Ru, iz čijeg stana puca pogled na more, kaže da je prvo pomislio da je vozač naprosto izgubio kontrolu. Ali onda je primetio da nema upaljena svetla i da ne trubi. 'Niko ko mu se našao na putu nije imao šanse', dodaje.
Koji sat nakon tragedije spustio se iz stana i zapalio sveću pored plašta kojim je prekriven leš nekog nepoznatog.

Dok je razgovarao s reporterom New York Timesa, područje su ograđivali policijski specijalci.
Simon Koteridž, koji također živi uz promenadu, kaže da je iz stana gledao vatromet. 'Kad je sve završilo, čuo se tutanj', priseća se.

Pitao se, kaže, je li to možda dio ceremonije ili nezgoda, ali onda je uočio desetak leševa na pločniku i veliku gomilu kako trči i vrišti.

'Bilo je užasno', ispričao je on.

Novinar agencije AFP Robert Holovej opisao je u svom izveštaju da je i on posvedočio kricima zaprepaštenih građana, s kojima je malopre uživao u spektakularnom vatrometu.

'Nastao je totalni haos, sve je letelo, morao sam da zaštitim lice da me nešto ne pogodi', kaže i dodaje da je kamion projurio stotinak metara od mesta na kojem se on našao. 'Imao sam samo nekoliko sekundi da mu se maknem s puta.'

(Jutarnji list)