Duboko u unutrašnjosti Rusije, na istočnoj strani planinskog masiva Ural, nalazi se grad Ozjorsk u Čeljabinskoj oblasti.

Po popisu iz 2010. godine, u njemu ima malo više od 82.000 stanovnika. Međutim, tokom celog svog postojanja, grad je potpuno izolovan od spoljnog sveta.

Nekada poznat i pod nazivima Grad broj 40 i Grad broj 65 (u skladu s poštanskim brojevima), Ozjorsk je moderna verzija Zabranjenog grada. Sakriven i čuvan iza ograde s bodljikavom žicom, okružen prelepim jezerima i prošaran pitoresknim ulicama, Ozersk na prvi pogled mesto izgleda spokojno, gotovo idilično.

Da se slučajni prolaznik nekim čudom nađe u njemu nikad ne bi verovao da se radi o gradu koji decenijama nije postojao na kartama, čiji građani nisu bili u službenom opisu Sovjetskog Saveza i za čije su postojanje znali samo visoki zvaničnici tadašnjeg komunističkog režima.

Ozjorsk, koji je to ime dobio tek 1994. godine, je vrlo mlad grad. Osnovan je tek 1946. godine, a od samog starta mu je poverena možda i najvažnija uloga u čitavom Sovjetskom Savezu. Naime, tamo se na obalama jezera Irtiš u potpunoj tajnosti izgradila ogromna nuklearna elektrana Majdak, zajedno sa pripadajućim postrojenjima.

Staljinov režim tom je mestu namenio ulogu rodnog mesta sovjetskog nuklearnog programa, od koga su se očekivali brzi rezultati pošto su Amerikanci promenili poredak sveta uspehom "projekta Menhetn" i masakrima koje su napravile atomske bombe bačene u Hirošimi i Nagasakiju.

U Ozjorsk su preseljeni radnici i istaknuti naučnici iz cele zemlje kako bi napravili atomsku bombu. Grad je bio toliko skriven i odsečen od spoljnog sveta da njegovi stanovnici prvih osam godina uopšte nisu smeli da ga napuste. Ne samo to - nisu smeli ni da pišu pisma ili održavaju bilo kakav kontakt s ljudima izvan "grada broj 40". Rodbina i prijatelji koje su napustili mogli su tek da spekulišu da li su uopšte živi ili su završili u nekom od zloglasnih sibirskih gulaga.

Ali, za razliku od ratom osiromašene i razorene države, stanovnici Grada broj 40 nisu oskudevali ni u čemu. Oni su živeli u svojevrsnom "zatvorenom raju" u kome je uvek bilo hrane, nove odeće i drugih, luksuznijih stvari koje je običan narod tada mogao samo da sanja. Dok su mnogi pazili koliko će hleba pojesti na dan, stanovnici Ozjorska dobijali su banane i kavijar. Imali su zdravstvenu zaštitu na kojoj bi im mnoge savremene države pozavidele, odlične škole, široki izbor zabavnih i kulturnih aktivnosti i trajnu finansijsku stabilnost.

U očima režima, ali i sopstvenim, oni su bili "nuklearni štit i spasitelji sveta" i svako izvan grada bio je potencijalni neprijatelj. Ali, cena koju su za to platili bila je velika. Prva je bila već spomenuta tajnovitost, ograničenje kretanja i odsečenost od spoljnog sveta koja postoji i dan danas. O svojim poslovima građani Ozerska ni danas ne smeju da progovore ni reč, a unutar granica grada zabranjeno je snimanje (doduše, ekipa koja je snimila dokumentarac o gradu uspela je da prošvercuje kameru i snimi nekoliko kadrova).

Naime, tamo je i danas pohranjena gotovo cela rezerva nuklearnog materijala koji Rusija poseduje.To nas vodi do druge, mnoge više i mnogo teže cene koju su građani platili - trajno narušeno zdravlje. Sovjetski službenici, pa i njihovi sledbenici u Rusiji, decenijama su krili stepen radijacije kojima su stanovnici Ozjorska bili i još uvek jesu izloženi. Od samog osnivanja grada, većina stanovnika živela je u blizini nuklearne elektrane, a ljudi su počeli teško da se razboljevaju i umiru već kasnih 40-ih godina prošlog veka.

Tokom kratke istorije grada njegovi stanovnici prošli su kroz nebrojene nuklearne incidente, od kojih je najgori bio 1957. godine. Taj je događaj poznat pod imenom Kištimska katastrofa, a reč je o najgoroj nuklearnoj nesreći pre Černobilske katastrofe. Zbog lošeg skladištenja došlo je do eksplozije tanka s radioaktivnim otpadom, posle čega je ispušteno skoro 80 tona visokoradioaktivnog materijala u okolinu. Zagađenje radijacijom bilo je gore nego ono u Černobilu (iako na manje izloženom prostoru),a kontaminirana regija se protezala na skoro 20 000 kvadratnih kilometara i nazvana je EURT (East Urals Radioactive Trace = Istočnouralski radioaktivni trag).

Ni danas se ne zna koliko je nesrećnih radnika zapravo izgubilo život u katastrofi i njenim posledicama, a sovjetske vlasti preselile su više od 20 opštna i 10.000 stanovnika iz kontaminiranog područja.

Osim pravih tragedija, Ozjorsk je bio izložen i neprekidnom, dugotrajnom zagađivanju prirode. Po nekim procenama iz elektrane Majdak je tokom četiri veka u obližnje reke i jezera izbačeno četiri puta više radioaktivnog otpada nego što se to dogodilo posle katastrofe u Černobilu. Iako, vlasti su to uvek poricale.

Prema nekim stanovnicima to se nastavlja i danas, a jedan od najgorih primera zagađenja je i obližnje jezero Karačaj koje je poznato i pod nazivom "Jezero smrti" ili "Plutonijumsko jezero" u kojem je koncentracija radioaktivnog materijala takođe nekoliko puta veća nego u Černobilu.

Uprkos svemu ovome, stanovnici Ozjorska vrlo su srećni. I danas uživaju u mnogim povlasticama i smatraju se gradom intelektualaca. Kao što smo već rekli, na prvi se pogled čini da je reč o mirnom, bogatom gradiću koji bi, da nije dominantno socijalističke arhitekture, mogao biti smešten u nekoj od bogatijih država zapadne Evrope.

Deca se igraju na ulici, stanovnici šetaju, a jedina neobičnost je gradski sat pokraj kojeg stoji i Gajgerov merač radioaktivnosti. Strancima i Rusima koji nisu stanovnici grada ulaz je i dalje zabranjen bez odobrenja FSB-a, ruske tajne policije. Jedina je razlika da stanovnici uz specijalne dozvole smeju napustiti grad, pa čak i trajno. Ali, malo ko se odlučio na takav potez, jer bi to značilo gubitak svih povlastica koje uživaju.

Stanovnici Ozjorska i te kako su svesni da ih njihov omiljeni grad polako ubija i da se njihova deca već rađaju bolesna. Pa ipak, oni ovo "groblje planete" kako ga neki nazivaju, ne žele da napuste. Kako kaže lokalni novinar, njih nije briga šta spoljni svet o njima misli. Oni su srećni u svojem ograđenom i zabranjenom raju.

(Jutarnji/Net.hr)