RAZOTKRIVANJE ERDOGANA: Turska želi i Istok i Zapad

Najvažnija vest protekle nedelje u visokim svetskim diplomatskim krugovima je moskovski sastanak predsednika Rusije i Turske Vladimira Putina i Redžepa Erdogana, kojim je stavljena tačka na zahlađenje odnosa nastalo zbog obaranja uskog aviona na granici sa Sirijom.

Jačanje odnosa Ankare i Moksve poslednjih decenija i nije neko iznenađenje poznavaocima evroazijskih prilika, navodi Mirza Hajrić. bivši savetnik nekadašnjeg predsednika BiH Alije Izetbegovića u autorskom tekstu pod naslovom "Odnosi Ankare, Moskve, Vašingtona i Brisela: Turska želi i Istok i Zapad".

"Vredi se podsetiti da je 2003. dolaskom na mesto turskog premijera Redžep Tajip Erdogan, frustriran blokadom u pregovorima za članstvo u EU, zagovarao poboljšanje odnosa sa Rusijom i jaču ekonomsku saradnju sbivšim sovjetskim republikama. Taj pristup pokazao se ključnim za turski ekonomski bum, koji je ovu prijateljsku zemlju poslednjih godina stavio u top 15 sa najbržim ekonomskim razvojem.

Erdoganova AK partija je, na inicijativu donedavnog premijera i ranijeg ministra spoljnih poslova Ahmeta Davutoglua, usvojila i pristup “politike nula problema sa susednim zemljama”, čime je u kratkom vremenskom periodu okončano 50 godina tenzija sa komšilukom, za šta i Rusija ima očiti interes i, svakako, uticaj.

Okretanje Turske i prema Istoku je, dakle, počelo znatno ranije. Činjenica je da je postalo osnova snažnog turskog ekonomskog razvoja.

Neusklađenost prioriteta sa SAD

S druge strane, odnosi sa SAD su već neko vreme zategnuti zbog razlika u pristupu rešavanju problema u komšiluku Turske. Ankara je prvo odbila zahtev da se vojne baze na njihovoj teritoriji koriste za napade na ciljeve na Bliskom istoku, pre svega Siriji. Potom se protivila američkoj vojnoj pomoći kurdskim snagama u Siriji, pravdajući to direktnim ugrožavanjem turske nacionalne bezbednosti.

Uz ova neslaganja, na površinu javnosti izlaze informacije da Turska Vašingtonu već tri godine izražava nezadovoljstvo gostoprimstvom koje SAD pružaju Gulenu, čoveku za kojeg se veruje da stoji iza nedavnog neuspelog državnog udara. Pritisak Turske je nakon neuspelog puča pojačan zahtevom za njegovo izručenje, a predsednik Erdogan je izjavio da strateško partnerstvo sa Turskom SAD treba da iskažu udovoljavanjem tom zahtevu.

Pogoršanje stanja u Siriji za posledicu je imalo milione izbeglica, koji su se pred ratnim strahotama smestili u Turskoj, te je uzrokovalo i direktno uključivanje Ankare u svrgavanje Asadovog režima delom i na nagovor Vašingtona. Time su praktično anulirani rezultati otopljavanja odnosa sa susednim zemljama i Turska je postala glavna meta terorističkih napada tzv. Islamske države (ISIL).

Uz to, pokretanje Arapskog proleća i neefikasna i mlaka reakcija vodećih svetskih sila, pre svih Amerike, Britanije i Francuske, u rešavanju ove krize, je za posledicu imalo destabilizaciju regiona, pa i usporavanje ekonomskog napretka Turske.

Blokada evropskog puta

Zahlađenju odnosa sa Zapadom je kumovala i blokada napretka na evropskom putu Turske. Turska sa Briselom pregovara više od pola veka bez velikih izgleda u pozitivan ishod. Poslednji u nizu pokušaja da se poboljša taj odnos je bio angažman Turske na zaustavljanju najezde migranata, koja je destabilizovala odnose unutar same EU. Vlada u Ankari je prihvatila i tu odgovornost, rešavajući problem Brisela, ali EU do danas nije ispunila ni minimum dogovora.

To se, pre svega, odnosi na ukidanje viza za građane Turske, te značajnu finansijsku pomoć za zbrinjavanje tri miliona Sirijaca i drugih izbeglica koji se nalaze na turskom tlu. Ankara je ponovila upozorenje da će migrante ponovo uputiti prema šengenskim zidovima i bodljikavim žicama.

Znači, Turska danas ne napušta partnerstvo sa Vašingtonom, jer tursko članstvo u NATO nije ničim dovedeno u pitanje. Niti je tačno da Ankara sada okreće leđa Briselu. Oboje se već desilo pre desetak godina nakon preusmeravanja strateških ciljeva. Naime, postalo je jasno da preko 50 godina pregovaranja sa EU neće dovesti do članstva u ovoj međunarodnoj organizaciji.

Zapad je, istina, osudio pokušaj puča u smislu podrške legalno izabranoj vladi, ali je mlako i sa dosta rezerve podržao aktivnosti vlasti na sanaciji posledica državnog udara. U svakom slučaju, otvaranje Turske prema Istoku se ne može okarakterisati kao reakcija na poteze Zapada, već pre svega kao spoljna politika zacrtana pre više od jedne decenije, odnosno od dolaska premijera Erdogana na vlast.

Dakle, veze Turske sa Rusijom, dva bivša velika carstva koja su se u istoriji doticala, naročito posle raspada Sovjetskog Saveza, imaju prirodan interes za unapređenje bilateralnih odnosa i interesa Ankare i Moskve, a koji se zasnivaju na stotinama milijardi razmene u energiji, trgovini, turizmu, investicijama…

Osim toga, prirodna je i saradnja ovih velikih regionalnih sila u vezi sa budućnošću nestabilnog regiona zemalja koje se nalaze između njih, potom Balkana, Kavkaskog regiona i regiona Centralne Azije, gde imaju više interesa da budu partneri radije nego rivali.

Na kraju, kada se podvuče, definitivno je napuštena crno-bela doktrina koja govori da je prioritet američke politike u regionu ukloniti ruski uticaj. Pre svega jer je u svetu danas – nerealna."

Mirza Hajrić, bivši savetnik predsednika BiH Alije Izetbegovića i savetnik izvršnog direktora Svetske banke

(Faktor.ba)