ČARAPE SPASLE NAJVEĆU OPERACIJU II SVETSKOG RATA: Žena špijuna zamalo sve uprskala

Najvažnije je bilo što duže držati nacistički Berlin u uverenju da će velika invazija Saveznika na evropsko kopno biti kod Kalea i nigde drugde. Bila je reč o "Operaciji Overlord" o "Danu D", a na kocki je bio ishod kompletnog Drugog svetskog rata. U poslednjem trenutku sve je umalo propalo, da bi stvar spaslo nekoliko pari svilenih čarapa.

Već tad Garsia je bio u vezi sa britanskom tajnom službom MI5, otkrivaju dokumenti u britanskom arhivu. Odselio je u Englesku i čitavo vreme nacistima prodavao priču da u Londonu razvija obaveštajnu mrežu, preko koje im u Berlin šalje niz informacija koje je zapravo kontrolisao London. Kulminacija tog odnosa usledila je uoči masovnog iskrcavanja savezničkog ratnog stroja u Normandiju. Garsia je Nemce držao u čvrstom uverenju da će se Saveznici iskrcati u Kaleu, što je značilo da su normandijske plaže i okolina neuporedivo slabije branjene nego što bi inače bile, a od čega je direktno zavisio uspeh Operacije Overlord.

Sve je funkcionisalo savršeno, sve dok se sve skupa umalo nije katastrofalno raspalo zato što je Garsijina mlada supruga Araseli Gonzales de Pujol umalo pukla sa živcima čameći sa decom sama u Londonu, daleko od mediteranskog raja u kom je odrasla i osuđena na, blago rečeno, otužnu britansku kuhinju tog doba, i to još dodatno kompromitujućim ratnim racionalizacijama. Ona je u London došla sa dvoje male dece u proleće 1942., kao 23-godišnjakinja koja nije znala ni reč engleskog jezika. MI5 je sve beležio. Padala je u depresiju zbog previše makarona i krompira u ishrani, sa malo ili nimalo ribe.

Sledilo je to što joj je počela užasno nedostajati majka, jer, kako joj je suprug radio od jutra do mraka, praktično nije imala sa kim da razgovara, osim sa decom. I kao što je svaka zdrava tajna služba užasno paranoična, tako se i MI5 jako zabrinuo da bi gospođa Garsia u nekom trenutku mogla da odjuri u ambasadu Kraljevine Španije, što bi značilo da bi preko njih vrlo brzo o aktivnostima njenog supruga saznali i FRANCA saveznici u Berlinu, odnosno Hitler. Pod hitno su morali da oraspolože depresivnu suprugu. MI6 naložio je svom agentu u Lisabonu u neutralnom Portugalu da nabavi 12 pari svilenih čarapa, robe koju aspolutno nije bilo moguće nabaviti u Britaniji tokom rata.

Ali, ovaj nije mogao da nabavi njenu veličinu. Tomi Haris iz MI5 bio je zadužen za gospođu Garsiu. "Da Britanija nije ispunila obećanje, to bi imalo užasan efekat na njen moral. Tako da je to bila sitnica u odnosu na celokupnu važnost", napisao je on tada. Zato se toga lično prihvatio i od agenata iz Lisabona 4. marta 1943. dobio poruku da su uspeli i da očekuju da "plate 10 šilinga carine za kupljenu robu". Haris je inače i sam imao majku Špankinju i išao na fakultet u toj zemlji. Zato je razumeo Garsijinu suprugu, njen temperament i povremene napade "skoro pa neuravnoteženog ponašanja" u kući u Harovu u severnom Londonu gde je čamila sama s decom.

Haris je zato uspeo da isposluje da joj iz Španije skoro pa prošvercuju i majku i vrlo ozbiljnu i staloženu 17 godina stariju sestru.

"Agent Garbo je rekao da će njena majka preuzeti brigu i čuvanje dece, a njena starija sestra će preuzeti vođenje domaćinstva. Gospođa Garbo će napokon imati nekoga za ćaskanje po čitav dan", zabeležilo je Haris. Naravno da su Garbo bili kodni naziv za Garsijine. Ali 21. juna 1943. umalo se dogodilo potpuna katastrofa. Puna kuća temperamentnih Špankinja i jednog Španca dovelo je do svađe koja je potrajala dobar deo noći, pa je gospođa Garsia ujutru telefonirala Harisu i totalno van sebe rekla mu da ne može više i da ide u špansku ambasadu kako bi se vratila kući.

"Neka me odmah sutra ubiju, ali ja više ne želim da živim u Engleskoj. Više ne želim da živim jedan jedini dan sa mojim suprugom. Ti ostani s njim!", vikala mu je u slušalicu. Nastala je opšta panika u Londonu. A onda je Garbo pronašao rešenje. Rekao je svojima da njegovoj supruzi, dok je on na poslu tog dana, jave da ga je vrh MI5 sklonio iz svih operacija, a da je on na to reagovao takvim gnevom da su ga uhapsili. Naravno da mu se supruga rasplakala kao kišna godina kad je to čula. Dan ili dva posle čak su je odveli u Kamp 020 u jugoistočnom Londonu da poseti svog supruga, sad iscrpljenog, neobrijanog zatvorenika u zatvoreničkoj otrcanoj uniformi.

Sva u suzama hiljadu puta mu se izvinjavala, obećavala da neće više nikad i tako je špijunska operacija njenog supruga napokon mogla mirno da se nastavi. Čak je i danas spektakularno koliko je Garsia bio uspešan. Nemci su u Kaleu držali 2 oklopne i čak 19 pešadijskih divizija još dva meseca nakon iskrcavanja Saveznika u Normandiji. I ne samo to, nego mu je Hitler lično dodelio gvozdeni krst 29. jula1944. zbog specijalnih zasluga. I jedino što Garsia nije uspeo, bio je njegov brak. Kratko nakon Drugog svetskog rata supružnici su se razveli, da bi se on ubrzo ponovo oženio i, nakon glumljenja svoje smrti kako bi izbegao eventualnu osvetu preživelih nacista, nastavio je da živi u Karakasu u Venecueli, gde je umro 1988. u 76. godini.

(Express.hr)