(VIDEO) POČELI SU POBUNU, A DOBILI MASAKR: Zločin u zatvoru za koji nikada niko nije odgovarao
Nepogrešivi zvuk helikoptera podstakao je Karlosa Roša da podigne pogled ka nebu. "Podignite ruke i priđite najbližem vojniku. Ništa vam se neće dogoditi", rekao je glas iz helikoptera. Glas iz helikoptera je lagao.
Vojnici su otvorili paljbu, iz helikoptera je bačen suzavac i gusti dim spustio se na dvorište zatvora Atika. 4.500 metaka kasnije i nakon što se suzavac i dim baruta razišao, 39 mrtvih tela ležalo je na krvavoj zemlji.
Bilo je to 13. septembra 1971. godine i u dimu je ugušena najveća pobuna zatvorenika u američkoj istoriji.
"Apsolutno svako utvrđeno pravilo oružanog napada nije poštovano i to namerno. Hteli su masakr. To su hteli i to su dobili", pričala je svojevremeno advokatica zatvorenika Elizabet Fink.
Sama pobuna počela je 5 dana ranije, ali uzroci pobune su bili puno dublji i puno stariji.
Zatvor Atika otvoren je 1931. godine u šumama američkog severoistoka, tokom godina je postao pretrpan, pravila su bila izuzetno stroga, a kazne su često bile hirovite. Niko nije znao kako će ga kazniti čuvari ili uprava zatvora za i najmanje prestupe.
Zatvorski čuvari bili su većinom belci iz ruralnih sredina države Njujork, a velika većina zatvorenika bili su Afroamerikanci i Portorikanci što je dovelo do tenzija po rasnoj osnovi. Zatvorenici su hteli bolje uslove. Hteli su bolju medicinsku brigu da zatvorenici kao Angel Martinez mogu lečiti svoju dečju paralizu. Hteli su humanije kazne da zatvorenici kao L.D. Barklei (21) ne izdržava svoju kaznu zbog vožnje bez vozačke dozvole u najgorem zatvoru zajedno sa više od 600 osuđenika na doživotne kazne.
Zatvorenici su prvo išli mirnim putem. Pisali su političarima, ali sve molbe za reforme zatvora nisu pale na plodno tlo. Političari su ih ignorisali. Sve dok zatvorenici nisu se pobunili.
Pet dana su Amerikanci pažljivo gledali šta se sve događa u zatvoru. Iznenađeno su gledali demokratske izbore za predstavnike zatvorskih blokova u pregovorima. S nevericom su gledali kako su zatvorenici brižno i zaštitnički postupali sa taocima koje su uhvatili tokom same pobune.
Amerikanci su mogli preko televizijskih ekrana pratiti i kako zatvorenici traže prisustvo neutralnih posmatrača koji će pratiti sve što se dešava u i oko zatvora.
I dok je pobuna sve duže trajala, postalo je kristalno jasno da guverner Njujorka Nelson Rokfeler ne želi da pregovara sa zatvorenicima. Stotine teško naoružanih policajaca i vojnika okupljenih oko zatvora naslutili su šta čeka zatvorenike kada Rokfeler da naredbu za napad.
Naredbu je dao hladnog jesenjeg jutra 13. septembra. Više od 500 policajaca upalo je u zatvor i otvorilo paljbu. U samo 15 minuta 39 mrtvih tela završilo je na krvavoj zemlji.
Pobuna je ugušena, ali preživelim zatvorenicima pakao je tek počeo.
U nedavno objavljenim dokumentima sudije Bernarda Mejera koji je vodio istragu o događajima u danima nakon gušenja pobune stoje priče zatvorenika i vojnika o nasilju kojem su svedočili. Jedan vojnik ispričao je da je video čuvare kako tuku zatvorenika na nosilima, video je zatvorskog lekara kako povlači zatvorenika s nosila i udara ga nogom u stomak.
Džejm Vatson, takođe vojnik, video je zatvorenike kako prave špalir, a jednom prilikom video je čak sedmoricu čuvara kako tuku jednog zatvorenika.
I sami zatvorenici pričali su svoju tragičnu priču. Žak Roberts priča su ga premlaćivali palicama, kako je trčao kroz špalir, da mu je jedan od čuvara izbio nekoliko zuba i da su ga čuvari tukli kundacima dok je klečao. Jedan od čuvara mu je u rektum pokušao ugurati zapaljenu cigaretu, slomljen mu je prst u drugom špaliru, a ni u bolnici nije imao mira. U zatvorskoj bolnici ponovo su ga tukli čuvari.
Civilni lekar Robert Jenks iz obližnje bolnice došao je nedugo nakon podneva 13. septembra u zatvor i šokirale su ga scene koje je tamo video. Pričao je da je video jednog zatvorenika sa teškim povredama oko rektuma, a tek naknadno je saznao da su rane zadate razbijenom staklenom bocom.
Gotovo niko u SAD-u nije znao za sve te zločine nakon gušenja pobune. Suđenje je trajalo decenijama, a tek 1997., gotovo tri decenije nakon zlostavljanja, dosuđena je odšteta zatvorenicima. Na prelazu milenijuma država Njujork morala je da isplati 8.000.000 dolara zatvorenicima, a 2005. godine 12.000.000 dolara isplaćeno je zatvorskim čuvarima i njihovim porodicama. Međutim, zbog uslova sudske nagodbe, Njujork nikad neće morati da prizna krivicu za zločine, nikad neće morati da prizna da su policajci ubijali zatvorenike, nikad neće morati da prizna da su policajci mučili zatvorenike, piše New York Times.
Čak i Mejerovi dokumenti, manje od 50 stranica izvađenih iz enciklopedijskog izveštaja, objavljeno je godinama nakon suđenja, žalbi i protivžalbi. Vreme čini svoje i sve je očiglednije da mučitelji nikad neće izaći pred lice pravde, a sećanje na njihove zločine umire zajedno sa žrtvama koje nemaju kome da ispričaju svoju tragičnu priču.
(Express.hr)
"NEĆU DA OLOŠ UPRAVLJA SRBIJOM" Vučić: Podigli smo zemlju iz potpune propasti, kao feniks iz pepela! Kažem vam - prekinite, o prelaznoj vladi se neće odlučivati