OVO NISTE ZNALI O LOGORU AUŠVIC: 5 važnih istorijskih činjenica koje se retko pominju

Logor Aušvic bio je sastavljen od tri glavna i 44 sporedna logora, iz njega je uspešno pobeglo više od 100 ljudi a dvoje su postali i sveci.

Prvo je bio samo Aušvic, i to je ono što većina ljudi prepoznaju. To je bio glavni logor i bio je sastavljen od 16 starih dotrajalih kasarni, kada je šef SS divizija Hajnrih Himler odobrio lokacije za koncentracioni logor u aprilu 1940. godine.

Prvobitno je planirano da Aušvic bude "kuća" političkih zatvorenika. Tokom trajanja rada logora, Aušvic je bio centar administracije za sva tri kamp-kompleksa u koje je bio smešten zloglasni "blok smrti 11".
Izgradnja drugog logora Aušvic-Birkenau II počela je 1941. da bi bila smanjena gužva. Namera je bila da se zadrži 50.000 ratnih zarobljenika koji će biti zatvoreni kao prinudna radna snaga, ali su se planovi promenili i ta cifra porasla četiri puta na 200.000 zatvorenika.

Prvi su bili 10.000 sovjetskih ratnih zarobljenika koji su došli u oktobru 1941. godine u glavni logor Aušvic; u vreme kada su bili prebačeni u Birkenau u martu 1942. samo 945 je još uvek bilo živo.
Logoru Birkenau je promenjena svrha u logor smrti; izgrađene su dve gasne komore koje su korišćene za masovna ubijanja do početka 1943. godine, kada su nacisti odlučili da se poveća kapacitet ubijanje gasom u Birkenau krematorijumi II - "Beloj kući" - postavljanjem gasnih vrata, otvora za Ciklon B i ventilacione opreme. Do juna 1943. bila su četiri funkcionalna krematorijuma u ​​Birkenau.

Treći kamp, Monovic, izgrađen je za smeštaj radnika u obližnjoj fabrici hemikalija za IG Farben za proizvodnju sintetičkog kaučuka pod nazivom buna. Ona se nalazila 4,3 kilometara od Aušvica i radnici su početku živeli u glavnom kampu a odlazili u fabriku svaki dan, ali to nije bio efikasno. Monovic je postao smeštaj za zatvorenike 30. oktobra, 1942. godine a bio je prvi koncentracioni logor koji će se finansirati i graditi privatne industrije.
Fabrika je imala 35.000 zatvorenika-radnika a 25.000 umrlo od neuhranjenosti, bolesti, i zbog velikog obima posla. Menadžeri su stalno pretili deportovanjem do obližnjeg Birkenaua u gasne komore kako bi povećalli produktivnost među radnicima, dok su transferi u gasne komore smanjivali populaciju Monovica za skoro petinu svakog meseca.

ZBOG SUROVOSTI SU GA ZVALI ANĐEO SMRTI: Zašto je Mengele odlučio da bude čudovište, a ne lekar?

Trajanje života za zatvorenike Monovica je bilo tri meseca u proseku. Biljna proizvodnja je odložena zbog nedostatka radne snage i materijala i trebala je da počne kada su ga zauzele sovjetske snage 1945. godine.

2. Godine 1944. se desila pobuna u kojoj je srušena jedna gasna komora

Sonderkomando jedinice unutar kampa su bili zarobljenici odabrani da učine da masovna istrebljenja njihovih kolega zatvorenika "proteknu glatko". Iako sami nisu ubijali, radili su u gasnim komorama, a životni vek im je bio kratak jer su bili svedoci ubistava. Prvi zadatak novih sonderkomando jedinica je bio da rasporede prethodne, a kao novi zatvorenici, vrlo često njihov drugi zadatak je bio da rasporede i svoje porodice.

7. oktobra 1944. godine sonderkomando zatvorenici iz Birkenaua čuli su će biti "prebačeni u drugi logor" nakon lukavstva zbog kog je trebalo da ubijaju druge zatvorenike. Kao odgovor, oni su se pobunili i napali SS gardu sa kamenjem, sekirama, i improvizovanim ručnim bombama. SS jedinice su postavile mitraljeze i napale zatvorenike pa je došlo i do pobune sonderkomandoa u Krematorijumu II takođe.

Kao rezultat toga, tri SS stražara je ubijeno, od kojih je jedan bio živ spaljen u jednom od krematorijuma, a 250 ovih zarobljenika je ubijeno. Stotine zatvorenika je pobeglo, ali svi su kasnije uhvaćeni i pogubljeni. Krematorijum IV je uništen u borbama.

3. Bilo je na stotine pokušaja bekstva i skoro 150 zatvorenika uspešno je pobeglo iz logora

Kazna za pokušaja bekstva je bila glad do smrti, a porodice uspešnih begunaca su ponekad hapšene i prikazivane javno kako bi se drugi zaustavili da pokušaju istu stvar. Kada bi neko pobegao SS bi odabrao deset ljudi iz njihovog bloka nasumice i mučio ih glađu do smrti, ali to nije sprečilo najmanje 800 pokušaja bekstva iz Aušvica. Uspešnih je bilo 144.

4. Dvoje zatvorenika su kasnije kanonizovani i proglašeni svecima od strane katoličke crkve

Makimilijan Kolbe je bio poljski fratar zarobljen u Aušvicu 28. maja 1941. godine. Tokom zatvaranja, on je nastavio da radi kao sveštenik i bio žrtva premlaćivanja a jednom je završio i u zatvorskoj bolnici. U julu 1941. godine tri zatvorenika je pobeglo, a zamenik komadanta logora došao je po 10 ljudi kako bih ostavio da umru od gladi u podzemnom bunkeru Bloka 11.

BIČEVALA LOGORAŠE I NA NJIH PUŠTALA IZGLADNELE PSE: Ovo je najbrutalnija čuvarka Aušvica

Jedan od ljudi povikao je: "Moja žena! Moja deca!" I Kolbe se javio da dobrovoljno zauzme njegovo mesto. Svedok je rekao da je u svojoj ćeliji Kolbe vodio zatvorenike u molitvi, a kada su ih proveravali on je stajao ili klečao u sredini svoje ćelije. Posle dve nedelje dehidracije i gladi Kolbe je bio još živ, a stražari, kojima je trebala ta ćelija, ubili su ga smrtonosnom injekcijom.

Papa Jovan Pavle II kanonizovan je Kolbea 10. oktobra 1982. On je zaštitnik zavisnika, političkih zatvorenika, novinara i zaštitnika života, a papa ga je nazvao "svetac našeg teškog veka."

Edit Stejn je bila nemačka jevrejska filozofkinja koja se preobratila u rimokatolkinju 1922. i posvetila sebe molitvi poput bosonogih karmelićanskih monahinja. Godine 1938. ona i njena sestra su poslati u manastiru u Holandiji zbog straha za sigurnost, ali su uhapšene 2. avgusta 1942. godine, i zatvorene u Amersfoort i Vesterbork.
Holandski zvaničnik u Vesterborku bio je impresioniran njenom verom i smirenošću, i ponudio joj plan za bekstvo.

Ona je odbila njegovu pomoć, govoreći: "Ako bi neko intervenisao u ovom trenutku i oduzeo mi šansu da učestvujem u sudbini moje braće i sestara, to bi bilo potpuno poništenje". Edit je ubijena u gasnoj komori u Birkenau 9. avgusta . Ona je kanonizovala na 11. oktobra 1998. godine kao svetica i mučenica Katoličke crkve.

5. Bilo je skoro 50 pomoćnih kampova Aušvica

Aušvic je imao 44 pomoćna kampa u stočnim farmama, industrijskim postrojenjima ili lokacijama za druge funkcije. Najmanji od njih je bio Katovic, koja je imala samo 10 zatvorenika, a najveći je nazvan Noj-Dač i imao je oko 3.500 zatvorenika.

U mnogim od ovih kampova boravili su radnici kako bi bili blizu određenog posla, a neki i zbog SS istraživanja. Drugi su navedeni kao pripadnici pojedinih privatnih kompanija kao što su IG Farben i Siemens.
Većina kampova postojala je samo nekoliko meseci dok su bili potrebni za određene procese rada a pravljeni su jer je bilo prikladnije da zarobljenici spavaju u blizini. Ipak, neki su funkcionisali mnogo duže.

(Warhistoryonline)