U prvih šest meseci 2016. godine evropske države su primile oko 495.000 zahteva za azilom, najviše od Sirijaca, Iračana, Avganistanaca.

I dok Evropa bez većih problema prima došljake, novinari Rojtersa pozabavili su se stanjem na Dalekom istoku, to jest Japanu.

Rezultati su, blago rečeno, poražavajući. Japan je 2015. obradio 14.000 zahteva, a tek 27 srećnika dobilo je azil! Godinu dana ranije, samo njih 11 se moglo pohvaliti azilom.

Nije nikakva tajna da su Japanci tradicionalno konzervativno i homogeno društvo, a migrante iz Bangladeša, Indije i sličnih zemalja tretiraju kao - otpadnike.

Prošle godine jedno istraživanje je pokazalo da je Japan na najboljem putu da do 2060. izgubi čak pola radno sposobnog stanovništva i samim tim status ekonomske supersile, a neki političari su počeli zagovarati imigracijsku revoluciju. Narodu se ta ideja nimalo nije svidela, jednostavno imigrante ne mogu da vide ni nacrtane.

Kakva je situacija s došljacima u Japanu, najbolje pokazuje priča mladića pod imenom Gursevak Sing. Ovaj 17-godišnjak je rođen u Japanu, priča samo japanski, nikada nije napustio granicu Japana, druži se samo s Japancima. Ipak, u njegovoj priči ima jedan veliki problem - roditelji su mu Indijci. I samo zbog toga, Japan ga ne želi.

Sing je još kada je imao 10 godine shvatio šta ga čeka. U poslednjih sedam godina japanskom ministru pravosuđa je poslao više od 50 pisama. Ni na jednom mu nisu odgovorili.
Sva pisma je napisao na tečnom japanskom, ali to japanskoj vladi ne znači ništa. Koliko god se trudio i dokazivao, Singa Japan ne priznaje kao njihovog državljanina. Još gora situacija je s njegovim roditeljima koji su se iz Indije i Japana doselili početkom devedesetih.

"Moja porodica voli Japan i stvarno ne želimo da se vratimo u Indiju. Molim vas, dajte nam vize", napisao je Sing u jednom pismu bivšoj japanskoj ministarki pravosuđa Keiko Čibi.

"Migracijski zavod nam je rekao da se vratimo u Indiju. Zašto se moj brat, sestra i ja moramo vratiti u zemlju u kojoj nikad nismo bili. Rođeni smo i odrasli u Japanu", piše u poslednjem pismu koje je Sing napisao.

Sigovi roditelji stigli su početkom 90-ih u Japan sa ispravnim vizama. Međutim, poslednjih 15 godina njihovi zahtevi za produženjem vize su u statusu procesuiranja bez nade da će ih Vlada odobriti.

Međutim, za sve to vreme Singovi roditelji ne smeju da rade, nemaju zdravstveno osiguranje i za svako napuštanje svoje kuće moraju da dobiju odobrenje službi. Tokom svih ovih godina na meti su i imigracijskih službenika koji im prete hapšenjem. Trenutno je oko 4.700 ljudi u Japanu u sličnom statusu.

Singov status je nešto bolji. Sme da ide u državne škole, ali fakultet može da zaboravi. Razlog je vrlo jednostavan, njegovi roditelji ne smeju da rade pa se postavlja logično pitanje - ko će to da plati? Kako ne sme ni da radi, nakon završetka škole jedina mu je opcija da radi na crno.

Da ironija bude veća, Japan nema problema s činjenicom da većina imigranata, čiji je zahtev za azilom u procesu, rade na izgradnji autoputeva i ostalih infrastrukturnih projekata koje finansira Vlada. Dakle, mogu da rade za njih na crno, ali Japan ih ne želi!
Kada je novinar Rojtersa upoznao čoveka iz ministarstva pravosuđa sa Sikovom pričom, odgovor je bio i više nego hladan.

"To što je rođen i odrastao u Japanu, ne daje mu za pravo da bude u posebnom statusu. Zakon je jasan i taj momak je ilegalac. Nema pravo da ostane u našoj zemlji!", rekao je on.
Za razliku od njega, bivša ministarka Čiba misli da Japan pod hitno treba promeniti svoju politiku prema imigrantima.

Ali sigurno je da se Čibine reči neće tako brzo obistiniti, s obzirom da je ona jedna od retkih u Japanu koja razmišlja na taj način. Najbolji primer te teze su reči premijera Šinza Abea koji ima potpuno suprotno rešenje za problem nedostatka radne snage.

"Imigracija nije rešenje. Rešenje je zaposliti puno više žena i starijih osoba", rekao je on.

(Jutarnji.hr)