TELOHRANITELJ KENEDIJEVIH OTKRIO: Kad su svi otišli sa sahrane, Džeki je uradila nešto neočekivano
Pre 53 godine, 22. novembra 1963. godine, ubijen je predsednik Amerike Džon Kenedi. Odlomci iz knjiga "Gospođa Kenedi i ja" i "Pet predsednika" otkrivaju šta se zaista dogodilo i to od nekog ko je u tom trenutku bio tu - agenta tajne službe Klinta Hila.
Odlomak iz knjige Klinta Hila "Pet predsednika: Moje neverovatno putovanje sa Ajzenhauerom, Kenedijem, Džonsonom, Niksonom i Fordom"
"Nedelja 24. novembar bio je dan kada je telo ubijenog predsednika odneto u Vašington. Tog jutra dobio sam hitnu poruku da vratim u rezidenciju. Gospođa Kenedi i njen dever Robert Kenedi želili su da vide predsednika poslednji put.
Trčao sam kroz hodnik ka Istočnoj sobi, gde je general Godfri MekHju čekao gospođu Kenedi i državnog tužioca.
Nakon što je tražio od počasne garde da se okrene i pomeri od kovčeg, general MekHju polako je skonio zastavu i zajedno smo podigli poklopac kovčega. Video predsednika Kenedija u tom uskom kovčegu, zatvorenih očiju, tako mirno kao da spava.
Mekhju i ja lagano smo se udaljili od kovčega i pustili prvu damu i predsednikovog brata da se oproste od čoveka kog su toliko voleli.
Uplakana, gospođa Kenedi okrenula se prema meni i pitala me da li mogu da joj donesem makaze. Brzo sam našao neke u kancelariji niz hodnik, pružio ih u ruke i okrenuo se da im dam malo privatnosti. Okrenut leđima kovčegu, čuo sam zvuka makaza uz bolne suze dok je sekla pramen kose svog muža.
NOVA TEORIJA O UBISTVU KENEDIJA: Li Harvi Osvald je nedužan!
Robert Kenedi polako je zatvorio kovčeg, uzeo gospođu Kenedi za ruku i zajedno su izašli iz Istočne sobe. General Hju i ja proverili smo da li je kovčeg bezbedno zatvoren. Pogledao sam na sat. Bilo je 12:46. Video sam predsednika Kenedija po poslednji put u životu. Kovčeg više nikada neće biti otvoren.
Kovčeg u kome se nalazilo telo predsednika Kenedija postavljen je na kočiju koju su vukli sivi konji. Iza je krenula povorka, a prvi iza kovčega bila je gospođa Kenedi sa decom.
Krenuli smo ka severoistočnoj kapiji Bele kuće, a povorka se kretala polako. Skrenuli smo u Pensilvanija aveniju gde je stotine ljudi stajalo u tišini sa obe strane ulice. Sa moje pozicije na mestu suvozača, imao sam jasan pogled na uplakana i ožalošćena lica ljudi koji su tugovali za predsednikom kog su voleli.
Nije bilo ni nalik ni na jednu povorku u kojoj sam ikada bio. Hiljade ljudi u smrtnoj tišini. Jedini zvuk koji se čuo i koji će zauvek ostati u mom sećanju bio je zvuk koji su stvarala konjska kopita i prigušen zvuk vojnih bubnjeva.
Do trenutka kada su se vrata definitivno zatvorila u ponedeljak ujutru, pola miliona ljudi prošlo je pored kovčega da se poslednji put pozdravi sa predsednikom.
Jedna od stvari na kojima je insistirala gospođa Kenedi bilo je da cela povorka iza kola ide peške od Bele kuće do katedrale Sent Metjuz, a potom do nacionalnog groblja Arlington. Kako je na sahranu trebalo da dođe većina predsednika zemalja, obezbeđivanje povorke bila bi noćna mora.
Pokušao sam da je odgovorim od toga i na kraju uspeli smo da napravimo kompromis i da se samo deo povorke pešači - od Bele kuće do katedrale. Agent Landis i ja smo bili uz nju, ali znali smo da će to biti najduža milja koju ćemo prepešačiti u životu."
"Bilo je vreme da upalimo večni plamen. Od trenutka kada je gospođa Kenedi počela da planira sahranu, imala je ideju da upali večni plamen, poput onog na grobu neznanom junaku u Parizu. Zanemarila je mišljenje svih onih koji tvrdili da to previše komplikovano da bi moglo da se uradi na vreme. Divio sam se njenoj hrabrosti i stavu, koji joj je omogućio da to i uradi. Većni plamen je bio njen trijumf.
Posle sahrane bio je organizovan mali prijem u Ovalnoj sobi kome je prisustvovalo svega nekoliko posebnih ljudi: Šarl de Gol, princ Filip, car Hajle Selasije, irski predssednik Imon de Valera. Nakon što se zahvalila svima što su došli, gospođa Kenedi, prešla je u veću Crvenu sobu gde su bili drugi zvaničnici.
Umesto da po završetku tog prijema ode na sprat i odspava malo, pozvala me je i rekla mi je da želi kasnije ponovo da ode na groblje Arlington.
Bio sam iscrpljen, a ni ona nije spavala više nego ja. Kako je uspela sve da izdrži, zaista ne znam. Morali smo da se dogovorimo sa nadležnima na groblju Arlington, jer to je trebalo da bude sasvim privatna poseta i da ostane u potpunoj tajnosti.
Bili smo na drugom spratu, kada me je malo nakon ponoći pozvala.
"Gospodine Hil, Bobi i ja bismo otišli na Arlington sada. Želimo da vidimo plamen", rekla je. Otišao sam po kola. Odvezao sam ih na groblje, a agent Pol Lendis nas je pratio u drugom automobilu.
Dopratili smo ih do groba. Gospođa Kenedi je ponela mali buket cveća i spustila ga na svežu zemlju. Kleknuli su i pomolili se. Vratili smo se u kola, a potom i u Belu kuću.
Bez novina, bez publike. Baš onako kako je gospođa Kenedi želela."
(townandcountrymag.com)
U TRENUCIMA KADA SE SUOČAVAMO SA NAJVEĆIM IZAZOVIMA, NAŠ ZADATAK JESTE DA NE DOZVOLIMO DA SRBIJA STANE Vučić: Daćemo sve od sebe da Srbija nastavi da ide napred