POSLEDNJI ŠEF YU DIPLOMATIJE UPOZORIO Nisu smeli tako da ruše Gadafija! Pobeda Le Penove je kraj EU!

Poslednji jugoslovenski ministar inostranih poslova Budimir Lončar kaže da će 2017. biti godina najvećih iskušenja u 21. veku.

Takođe, Lončar kaže da SAD nisu smele tako grubo da ruše Gadafija, da je Irak "abortus američke politike", a smatra i da, ukoliko Marin le Pen pobedi na izborima u Francuskoj, da će to dovesti do kraja Evropske unije.
Kako kaže, nekadašnji svet u kojem je on radio kao diplomata bio je jednostavniji jer su postojala dva pola.

“Velike sile SAD i SSSR kontrolisale su jedna drugu, a time i svet. Taj se sistem temeljio na ravnoteži straha, nuklearno oružje je bilo najveća opasnost, ali je istovremeno služilo i kao sredstvo odvraćanja, pa bi se moglo reći da je svet tada, koliko god se to činilo kontradiktornim, bio sigurniji. Postojala je relativna stabilnost, tačno se znalo gde je Rubikon koji se ne sme preći. Međutim, i tada je bilo 100 unutrašnjih i 80 međunarodnih sukoba u kojima je poginulo 23 miliona ljudi”, kaže Lončar na početku intervjua.

Kako se navodi, i dalje je aktivan na svetskoj sceni i član je, između ostalog, Svetskog saveta verskih i duhovnih vođa, panevropskog think-tanka Juropijan lideršip netvork (European Leadership Network) i predsednik Saveta Instituta za Balkan i Bliski istok.

Osim toga, predaje na Visokoj školi za međunarodne odnose i diplomatiju u Zagrebu.

Na pitanje kakav je sadašnji svet odgovara da nakon kraja Hladnog rata svet više nije bio bipolaran nego unipolaran, na čelu sa SAD, “koje, nažalost, nisu iskoristile šansu da svet povedu u dobrom smeru”.

“Napravili su grozne greške, naročito s izvozom demokratije, ratom u Iraku i lošom procenom Arapskog proleća. Rusija je, pak, polako stala na svoje noge i istaknula želju da postane barem regionalna, ako već ne globalna sila. Danas je svet deideologizovan i multicentričan, pojavila se Kina, zatim Japan, Indija, Brazil, čak Iran. Prevladava pragmatičnost i savezništva zavise isključivo od interesa. Potvrđuje se u potpunosti poznata Bizmarkova misao da nema trajnog prijateljstva nego samo trajnih interesa. Kako se interesi menjaju tako se menjaju i savezništva. Osim toga, svet je povezan kao nikad ranije, gotovo sve što se negde dogodi preko noći poprimi globalni značaj, ali, s druge strane, međunarodna scena sve je više fragmentisana. Ta je međuzavisnost praćena s nejedinstvom i zato je situacija toliko neizvesna. U takvom svetu živimo skoro dve decenije”, navodi on.

Lončar ističe da je jedna od stvari koja je obeležila 2016. godinu na međunarodnom planu to što je svetska ekonomija konačno izašla iz recesije.

Ipak, kako navodi, nezaposlenost je, osim u SAD, i dalje visoka - u evrozoni je 11 posto.

"2017. - godina najvećih iskušenja u 21. veku"

“Nezadovoljstvo srednje klase u modernim zapadnim društvima sve je izraženije, što se posebno pokazalo na američkim izborima i na referendumu o izlasku Velike Britanije iz Evropske unije. U politici su zadominirali populizam i demagogija, koji su bili oružje i Donalda Trampa i zagovornika Bregzita. Pojačava se antiglobalizam, jer se pogrešno shvata da je on doneo društvenu nepravdu, a ne liberalni kapitalizam oslonjen na globalizaciju, koja sama po sebi nije negativna. Nadalje, Rusija se vratila na međunarodnu scenu, naročito preko rata u Siriji.

Geopolitička situacija se još pogoršala, nepoverenje raste. Tramp i Vladimir Putin najavili su spremnost za nove odnose, pa i saradnju i partnerstvo u rešavanju ključnih svetskih problema, ali su obojica i naglasili potrebu jačanja vlastitih nuklearnih snaga. Godina završava s negativim bilansom, svet je u sve većem haosu."

Poslednji šef jugoslovenske diplomatije tu navodi da će 2017. biti godina najvećih iskušenja u 21. veku.

“Najvažniji će biti odnosi SAD, Rusije i Kine, s tim da će se uspostaviti saradnja ili će se produbiti nepoverenje. Nejasno je što će biti od tog dvoje. Posebno je to bitno za situaciju na Bliskom istoku. U Evropskoj uniji dolaze četiri velika izazova, izbori u Francuskoj i Nemačkoj, kriza u Italiji i Bregzit. Sve što je kulminiralo u 2016., a kao posledica razvoja u poslednje dve decenije, mora se rasplesti. Sledi nam, dakle, godina početka raspleta”, ističe Lončar.

Na konstataciju da je nekada bilo nezamislivo da građanski rat “u jednoj razmerno nevažnoj zemlji kakva je Sirija može da ima toliki uticaj na svetsku politiku”, Lončar kaže:

“To je istina. I u vreme Hladnog rata bilo je puno ratnih sukoba, ali oni su se odvijali bez opasnosti da dođe do globalnog konflikta. U sirijskom ratu učestvuju i SAD i Rusija, koje pod geslom borbe protiv terorizma faktično međusobno vode posredan rat. Pri čemu je Rusija tu doživela svoju vojnu reafirmaciju, a Amerika izgubila na prestižu.”

"Irak - abortus američke politike"

Jeste li upoznali porodicu Asad?

“Kako ne, i oca i sina, koji danas upravlja Sirijom.”

Kakav je na vas utisak ostavljala nekadašnja Sirija?

“Bila je to civilizovanija zemlja arapskog sveta. Istina autokratska, ali funkcionisale su i neke demokratske institucije. Sirija je bila sekularna država u kojoj su u miru i slozi živele različite verske grupe.”

Ali izbio je narodni ustanak.

“Jeste, kao u većini arapskih zemalja. U Arapskom proleću artikulisalo se nezadovoljstvo srednje klase prosvećenih ljudi protiv autoritarnih režima izraslih iz antikolonijalnog pokreta. Nažalost, taj se pokret birokratizovao i umesto daljnje emancipacije građana nastali su korumpirani autoritarni režimi, koji više nisu bili progresivni nego su se pretvorili u svoju suprotnost. Zato su se mase pobunile. Ti su ustanci, međutim, u ovim redom sekularnim državama probudili islamski fundamentalizam, koji je Zapad podržavao na pogrešan način. Priznajem, nije se lako bilo u sve to umešati, ali interevencija u Iraku bila je ogromna greška američke politike. Tu je SAD potkopao svoju pozitivnu ulogu koja mu je bila namenjena po okončanju Hladnog rata. Bio je to abortus američke politike.”

"SAD nisu smele tako grubo da ruše Gadafija"

Na pitanje šta je trebalo da Amerika učini kada je počelo Arapsko proleće Lončar odgovara:

“Nije, na primer, trebalo tako grubo rušiti Gadafija. Moralo se s njim razgovarati i tražiti postepenu demokratizaciju. Sve je trebalo raditi daleko opreznije. Jedan Mubarak dugo je bio saveznik i prijatelj Amerike, a onda su ga odjednom napustili, pogrešno procenjujući ko će u Egiptu doći iza njega. Gadafi je sigurno je bio autokrata, ali nije bio korumpiran. Raskošno je živeo, međutim iskorenio je siromaštvo u Libiji i bio je u jednom razdoblju prosvetitelj i emancipator tog naroda i kohezivni faktor. I u Iraku je bio autokrata, surov i opasan, koji je imao pretenzije i prema susednim državama i trebalo je s njim se obračunati. Ali ne na način na koji je to učinjeno. Nije to bio rat protiv Sadama nego protiv arapskog naroda. Ponavljam, ti su autoritarni režimi, ne diktature, fundamentalizam držali pod nadzorom. Imate danas u Turskoj Erdogana koji je autokrata.”

“Slušajte, Gadafi je, prema mom mišljenju, bio pozitivniji nego što je Erdogan. U Libiji društvene razlike nisu bile velike, a Gadafijev kult ličnosti imao je pozitivnih strana, kao i Titov u Jugoslaviji. Naravno, oni se ne mogu istorijski upoređivati”, dodaje Lončar.

Poslednji šef jugoslovenske diplomatije tu navodi da je terorizam koji je nastao posle Arapskog proleća specifičan po tome što “nema nikakve jasne ciljeve osim uništenja zapadnog sveta”.

“Mi ne znamo za šta se oni konkretno bore. Zato je borba protiv terorizma jedan od četri svetska prioriteta. Teroristi imaju danas i svoju državu i ako se još dokopaju nuklearnog oružja ugroziće ceo svet. Njima ono neće biti sredstvo odvraćanja nego uništenja. Terorizam mora ujediniti najveće nuklearne sile, SAD, Rusiju i Kinu. S tim u vezi je drugi svetski prioritet, nadzor nad nuklearnim oružjem. Treći je globalno zagrevnanje i zato je ovogodišnji Pariski sporazum o klimatskim promenama veliki uspeh. Četvrti prioritet je međunarodni organizovani kriminal kojeg je internet učinio vrlo prodornim i opasnim. Svetski konsenzus o ovim prioritetima više se ne može odlagati. Nadam se da će odnosi između Trampa i Putina doneti novi početak kojem će se onda priključiti Kina i Evropska unija. Njih su dvojica sada na potezu, a prvo bi trebala uslediti saglasnost o Siriji”, navodi Lončar.

Kako kaže, konsenzus o Siriji bi podrazumevao “završetak rata i da Asad, koji je sada premoćan, ostane na vlasti, ali ne kakav je bio ranije, nego se Sirija mora demokratizovati, a opozicija pomilovati - nema drugog rešenja”.

“Rusi ni na šta drugo ne bi pristali, a Amerika ništa više od ovog ne može postići. SAD, Rusija i Kina moraju u ovaj kontekst uvesti Saudijsku Arabiju, Iran i Tursku. Tramp i Putin najavili su nove odnose, na neki način uspostavljanje ravnoteže interesa. Postavlja se pitanje kakva bi to ravnoteža bila. Ona može biti pozitivna, ako se u prvi plan stave svetski prioriteti relevantni za sigurnost, a može biti i negativna, u slučaju da bi se temeljila na podeli sfera uticaja u duhu Jalte. Tramp je, što je rekao Henri Kisindžer, velika neizvesnost, ali može biti i najveće, prijatno iznenađenje."

"I Trampa i Putina je stvorila situacija"

On tu navodi da Trampa ne smatra a priori negativnim i da je on “nedefinisan”.

“Izašao je s dobrom tezom da Amerika mora razmisliti o svojoj spoljnoj politici i vojnoj ekspanziji koja je neracionalna i uvodi zemlju u nepotrebne konflikte. SAD ima širom sveta 750 vojnih baza, šta će im sve to? Kisindžer je rekao i da bi Tramp spoljnu politiku trebalo da uskladi sa unutrašnjom. Naime, američka srednja klasa nezadovoljna je inostranom politikom svoje države, 61 posto građana SAD je ne odobrava. Dakle, većina stanovništva bila je pre izbora antiestablišmentski raspoložena i Tramp je vrlo vešto to iskoristio, obećavši novu politiku i bolje odnose s Rusijom. Govorio je on i dosta toga što je bilo ‘nonsens’, ali narod je čuo što je želeo, prekid kontinuiteta. Američka neuspešna i opasna inostrana politika doživela je na izborima tešku kritiku vlastitih građana, bez obzira na to je li Tramp ovo jasno artikulisao. Situacija je stvorila Trampa.”

Prema njegovim rečima, Tramp bi mogao da ima pozitivniju ulogu od Baraka Obame, koji je mnogo toga uradio na domaćem planu, Amerika je izašla iz recesije, uveo je zdravstveno osiguranje za sve, ali mu je spoljna politika išla pogrešnim putem.

“Imao je on sjajnih govora, doktrina mu je bila dobra, no na kraju ništa od toga nije realizovao. Ukupno je njegov bilans pozitivan, ali ispod očekivanja”, kaže Lončar.

Lončar ističe da je i ruski predsednik Vladimir Putin takođe “proizvod situacije - haosa u koji je Rusija upala u vreme Jeljcina”.

“Autokrata je i uveo je u državu red služeći se i ruskim patriotizmom odnosno nacionalizmom. Ruski patriotizam i nacionalizam imaju veliku istorijsku vrednost, zahvaljujući njima Rusija nije izgubila niti jedan rat. Zapad je pogrešio kad je pristupio Rusiji kao sili poraženoj u Hladnom ratu, umesto da je tretira kao državu koja je takođe doprinela završetku tog razdoblja i stvaranju uslova za izgradnju novog poretka. Bilo je potrebno materijalno joj pomoći, kao što je to zagovarao čuveni američki diplomata i istoričar Džordž Kenan. Zato je Putin danas kakav jeste, održava se na nacionalizmu. Verujem da je toliko realan da ne misli da može biti vodeći svetski faktor, ali regionalni i time relativno svetski može biti. Putin je u Rusiji jako popularan, podržava ga 80 posto građana, ali ih i 71 posto traži bolje odnose s Amerikom”, ističe on.

A gde je Evropa u mogućem svetlu dogovora Trampa i Putina?

“Na raskrsnici. U vlastitoj je krizi koju je nesigurna globalna situacija učinila još složenijom. Evropa je zasnovana na usklađivanju nacionalnih i zajedničkih interesa, solidarnosti i na tome da bude globalni samostalni igrač, ali je posustala u svim tim stvarima. Razlike unutar EU se produbljavaju, evro je doneo samo prednost članicama koje su ekonomski konkurentnije, a ugrozio je manje razvijene zemlje. Nema zajedničke monetarne i fiskalne politike i Grčka ili Italija nalaze se u teškoj situaciji, a Nemačka, Švedska ili Holandija idu prema napred. Na pitanju Grčke slomila se evropska solidarnost, Nemačka nije bila na nivou svoje odgovornosti”, kaže poslednji šef jugoslovenske diplomatije.

"Ako Le Penova pobedi - kraj EU"

Hrvatsku portal tu pita - nakon Drugog svetskog rata u Evropi nije bilo države koja je bila tako dominantna kao što je sada Nemačka, da li je to pozitivno ili negativno?

“To je moglo biti pozitivno, ali se nije tako odrazilo. Kad je na dnevni red došla Grčka, Nemačka je zaboravila da je nakon Drugog svetskog rata bila na kolenima i da je ustala zahvaljujući zapadnoj pomoći i opraštanju plaćanja reparacija.”

Kako kaže, odluka nemačke kancelarke Angele Merkel o prihvatanju izbeglica je bila “dobra, humana, ali se negativno odrazila na Evropsku uniju jer je deo članica protiv prihvatanja izbeglica - to je ta kontradiktornost”.
Osim toga, Lončar navodi da se Bregzit “može preživeti”, da će mnogo veće posledice toga biti na Velikoj Britaniji i da bi za EU bilo od toga mnogo gore da u Francuskoj na predstojećim predsedničkim izborima pobedi Marin le Pen”.

“U Nemačkoj će ojačati Alternativa, ali realno je da na vlasti ostane demokršćansko-socijaldemokratska koalicija. Međutim, u slučaju da Marin le Pen bude izabrana za francusku predsednicu mislim da je gotovo s Evropskom unijom”, navodi Lončar.

Ipak, Lončar kaže da nije izvesno da će ona da pobedi, ali to jeste opasnost koja visi iznad EU.

“Ozbiljna je situacija i u Italiji, ako će se financijska kriza produbljivati i jačati antievropski Pokret pet zvezdica. Unija se mora promeniti i na spoljnom planu, nije bilo potrebno da ide u Ukrajinu i Libiju. Kijevski Majdan bio je loša stvar, u Ukrajini je oboren legalno, demokratski izabrani predsednik. Srušila ga je ulica u okviru koje se pojavio i ekstremni nacionalizam koji je iskoristio svoju šansu. Evropa je tu nepromišljeno uletela na repu američke politike, ona mora biti partner SAD, a ne satelit. Znači, 2017. je godina velikih izazova, a i mogućih pomaka u izlasku iz krize svetskog sustava, posebno liberalnog kapitalizma”, zaključuje Lončar.

(Novi list)