Ispovesti onih koji su preživeli protivreče karikaturalnoj predstavi fanatičnog kamikaze, kakvu su tokom rata stvorili Britanci i Amerikanci

„Kako je neizdrživo umreti na nebu“, pisao je u svom dnevniku 27. jula 1945. godine mladi pilot Tadao Hajaši. Narednog dana, njegov avio je oboren, piše Newsweek.rs.

Hajašijeva pisanja, kao i slične ispovesti drugih japanskih studenata protivreče karikaturalnoj predstavi fanatičnog kamikaze, kakvu su tokom rata stvorili Britanci i Amerikanci, ali i onoj ideji nacionalnih heroja koju neguju konzervativne institucije Japana.

Studenti vojnici su, tvrdi autor knjige, bezobzirno žrtovani u poslednjem ratnom gambitu japanske vlade. Ona tvrdi da tokotai, („specijalne napadne snage“, kako se kamikaze nazivaju u Japanu), formirani oktobra 1944. nisu bili sačinjeni od dobrovoljaca.

Naprotiv, njihove regrute su na spisak upisivali komandanti matičnih jedinica, ili su bili primorani da se sami prijave upotrebom različitih taktika psihološkog pritiska. Nijedan stariji oficir nije žrtvovao svoj život na ovaj način. Umesto njih, „dobrovoljačke“ jednice popunjavali su dečaci-vojnici, jedva stasali da budu regrutovani, među kojima je bilo i studenata s najprestižnijih univerziteta u državi.
Pesme, pisma, i dnevnici koje knjiga prikazuje javnosti pobijaju raniju predstavu da je narod Japana stajao složno po pitanju svog ratnog napora. Glasovi studenata-vojnika promišljeno i elokventno govore o svojoj dilemi između dužnosti prema otadžbini i želji za preživljavanjem. Većina njih regrutovana je u poslednjoj fazi rata i predstavlja intelektualnu elitu zemlje.
kamikaze.jpg
Wikipedia 

Budući načitani, mnogi od njih su se okrenuli evropskoj književnosti i filozofiji ne bi li racionalizovali svoju predstojeću smrt. „Ah, dve duše prebivaju u mom srcu“, uzvikuje Hakiro Sasaki, trudeći se da pomiri svoj patriotizam i želju za životom. Drugi pilot na svoj poslednji let nosi Kjerkegorovu „Bolest na smrt“ i Bibliju. Kao i bilo koji drugi adolescenti udaljeni od svoje kuće, ovi mladi vojnici bili su veoma usamljeni.

U pomorskoj bazi Cukiura, gde su mnogi „tokotai“ bili stacionirani, pesma koja se pevala nije bila patriotska, već uspavanka na Kumamoto dijalektu koja kaže: „Ovde sam daleko od doma, kad umrem, niko neće plakati za mnom, kako je samotno slušati usamljeni plač cvrčaka“. Smrt je ove mlade intelektualce zatekla ne u izlivu vatre i slave, već na kraju duge borbe u kojoj su bili sami.
kamikaze.jpg
Wikipedia 

Reč „kamikaze“ ušla je u engleski jezik tokom Drugog svetskog rata i opstala je kao simbol japanskog žestokog militarizma. Nakon napada jedanaestog septembra, javlja se njihov novi oblik u vidu bombaša samoubica. Autorka knjige tvrdi da su obe ove karakterizacije duboko pogrešne.

Tokotai, kako ih ona naziva, nisu činili samoubistva, već im je bilo presuđeno na smrt misijama u koje su slani. Teroristi Al Kaide, pak, tražili su smrt u pokušajima da nanesu što više kolateralne štete. „Dnevnici kamikaza“ je pravovremena i neophodna ispravka popularnog mita i važan doprinos shvatanju Japana u Drugom svetskom ratu.

Pogledajte još na portalu Newsweek.rs:

NEKADA ZAISTA NEMA IZLAZA: Pet najvećih laži na kojima je zasnovan kapitalizam

UPUTSTVO ZA DEMONSTRANTE: Kako napisati efektan slogan

LIBERTARIJANSKI GURU KOJI SVE POGAĐA: Na pomolu je nova finansijska katastrofa, najveća do sada

POBEDA BI BILA PORAZ: Evo zašto je došlo vreme da se Ukrajina odrekne Donbasa

BEKSTVO DIKTATORA Ispovest pilota koji je tunišanskog autokratu Ben Alija odveo u izgnanstvo

BONUS VIDEO:

Kurir TV: Zašto je MIG 35 bolji od F 35?