Jasno je da u ljudima ima dosta besa, ključajućeg nezadovoljstva postojećim elitama koje hrani snažnu političku energiju. Svi reaguju na rast nejednakosti i ekonomske nesigurnosti tokom poslednje tri decenije

Na najnižem stupnju globalnog radničkog poretka čami takozvani „prekarijat“ (precariousness – nesigurnost), društvena klasa, čija je ekonomska nesigurnost pripisivana usponu neoliberalnog kapitalizma širom sveta, piše Newsweek.rs.

Prekarijat se može podeliti na tri grupe – ataviste, koji čeznu za izgubljenom prošlošću; nostalgičare koji odsutno gledaju na sadašnjost; i progresivce, koji gledaju u izgubljenu, nedostižnu budućnost. Poslednju grupu mahom čine oni koji prolaze kroz sistem visokog obrazovanja izlazeći iz njega s velikim dugom i malom nadom za karijerom i daljim ličnim razvojem.

Prva grupa, atavisti, započeli su svoj politički pohod, podržavajući Bregzit, pobedu Donalda Trampa, Lige za sever u Italiji, Marin Le Pen i Nacionalni front u Francuskoj, i druge populiste širom Evrope. Populistička desnica kao da svuda odnosi pobede.

Međutim, i progresivci su se pobunili, podržavajući Podemos u Španiji, Bernija Sandersa u SAD, Džeremija Korbina u Britaniji, Alternativet u Danskoj i druge levičarske pokrete u Nemačkoj, Portugalu i Skandinaviji.

U međuvremenu, manjine, migranti, i izbeglice čine one nostalgičare koji pokalo tinjaju i koji neće moći još dugo da opstanu bez nekakve nade.
berza.jpg
Foto: AP

DOBA GNEVA

Jasno je da u ljudima ima dosta besa, ključajućeg nezadovoljstva postojećim elitama koje hrani snažnu političku energiju. Sve tri grupe prekarijata, svaka na svoj način, reaguju na rast nejednakosti i ekonomske nesigurnosti tokom poslednje tri decenije; svi su bili svedoci rastakanja dvadesetovekovnog sistema rasporeda prihoda prema odgovarajućim poslovima.

U interesu kompetitivnosti u okvirima globalizovane ekonomije, vlade raznih ideoloških opredeljenja sprovodile su reforme tržišta rada, čineći ga fleksibilnijim, i u isto vreme potvrtavajući nesigurnost pojedinca. Olabavljene su regulacije banaka i finansijskih kompanija, omogućavajući njihovim elitama veće prihode, a prekarijatu veći dug. Osnažena su imovinska prava svih vrsta, stvarna, finansijska, intelektualna, što je njihovim titularima dalo mnogo veću dobit na račun svih ostalih. I dok su davane porekse olakšice bogatima, a subvencije velikim kompanijama, smanjena je javna potrošnja radi uravnoteženja budžeta, na račun opadajućih prihoda prosečnih ljudi.

Svaku od ovih mera pratilo je objašnjenje kako će ona neumitno dovesti do ekonomskog rasta, stvarajući tako više „kolača“ za sve. Umesto toga, skoro sva dobit otišla je malobrojnoj globalnoj eliti, koja se, što nimalo ne čudi, zalagala za još veći stepen sličnih mera. Princip quid pro quo potpuno je zanemaren.

Što duže ovakva kvarna šema bude trajala, to će gnevniji biti svi delovi prekarijata. Ružne političke posledice svega toga bi do sada trebalo da budu jasne svima.

Nije kasno za liberalne demokratije da započnu reforme koje bi odgovorile na izazove prekarijata u isto vreme omogućavajući održiv ekonomski rast i razvoj. No, do sada je sve ostalo samo na rečima. Liberalne elite će morati da povuku stvarne poteze, ili će vrednosti koje cene – tolerancija, sloboda, ekonomska sigurnost i kulturološka raznolikost – biti ugrožene, posebno u svetlu besa atavista.

Prva stvar s kojom se moramo suočiti je savremeni sistem rentijerskog kapitalizma. On podrazumeva da višak vrednosti odlazi privilegovanoj nekolicini vlasnika dobara, dok većina poslova omogućava sve manju i manju zaradu. Džon Mejnard Kejnz je 1936. godine predvideo da će napredak kapitalizma u 20. veku dovesti do „eutanazije“ rentijera. U stvarnosti, desilo se suprotno. Korporacije i nosioci finansijskog kapitala imaju sve veći uticaj na vlade država i međunarodne organizacije preko kojih stvaraju institucionlani i pravni okvriv koji elitama omogućava ubiranje najvećeg mogućeg profita.

SAVREMENI KAPITALIZAM SE ZASNIVA NA 5 SLEDEĆIH LAŽI:

Prva laž se ogleda u tvrdnji da se glovalni kapitalizam zasniva na slobodnom tržištu

Bez preuveličavanja, može se reći da postojeći poredak nudi najmanji stepen tržišne slobode u istoriji. Tako je intelektualna svojima postala glavni izbor rentijerskog prihoda, tržišnom snagom stvorenom širenjem zaštićenih robnih marki, autorskih prava, prava na dizajn, geografkih oznaka, i patenata.

Tehnološki intenzivne industrijske grane, koje sada čine 30% svetskog BDP-a, dobijaju jednak nivo prihoda na osnovu rentijerstva koliko i na osnovu dobara i usluga koje proizvode i pružaju. Radi se o političkom izboru vlada širom sveta da monopole na znanje poklone privatnim interesima.

Tomas Džeferson je rekao da ideje ne treba da budu predmet svojine.

Druga laž se ogleda u tvrdnji da je snažna intelektualna svojina neophodna da ohrabri i nagradi rizik investicija u istraživanje i razvoj. Iako su obični poreski obveznici ti koji nose najveći teret pomenutih ulaganja. Korporativni kapital uživa velike koristi od javnog istraživanja, obavljenog na državnim univerzitetima i naučnim institutima. Povrh svega, najinovativnije ideje koje daju najveći povraćaj investicija nastaju kao rezultat rada brojnih pojedinaca od kojih velika većina na kraju ostane bez ikakve nagrade. Mnogi patenti se prijavljuj u cilju suzbijanja konkurencije, bez ikakve namere da se ikada iskoriste u industrijskoj proizvodnji.

Treća laž je da osnaživanje svojinskih prava vodi većem rastu. Naprotiv, povećavajući nejednakost i narušavajući strukturu potrošnje, ovo je dovelo do smanjivanja ekonomskog rasta i njegove smanjene održivosti. To stvara frustraciju kod miliona ljudi, da ne pominjemo politički rizik koji proizvodi.

Četvrta laž je da rastući profiti odražavaju menadžersku efikasnost i povraćaj ulaganja u rizik. U stvarnosti, do rasta profita je došlo uglavnom zahvaljujući rentijerskoj zaradi, mahom vezanoj za finaksijska sredstva.

„Rad je najbolji put iz siromaštva.“ Ovo je peta i politički gledno najbitnija laž. Za milione ljudi koji čine prekarijat, radi se o bolesnoj šali
nejednakost.jpg
Foto: AP

RAT PROTIV PLATA

Ovo je ključno. Sistem ravnomernog rasporeda prihoda je razoren. U razvijenom svetu, realne plate stagniraju već 3 decenije. Deo prihoda koji ide krupnom kapitalu je u stalnom porastu i danas je veći nego ikad. Ljudi koji zarađuju mnogo uzimaju sve veći deo ukupne zarade, dodatno slabeći klasu prekarijata.

Tri ekonomska odnosa ilustrju šta se zapravo dešava s platama. Na prvom mestu, nekada je uz rast produktivnosti rasla i prosečna plata; danas se plate praktično ne mrdaju. Kao drugo, nekada je uz rast profita sledio i rast plata; više to nije slučaj. Kao treće, kada je zaposlenost rasla, uz nju je rastao i prosečan dohodak; sada taj prosečan dohodak čak i pada, jer otvaranje novih radnih mesta podrazumeva niže prosečne plate.

Koliko god pripadnici prekarijata radili, teško da mogu izbeći život u ekonomskoj nesigurnosti. Što duže ova istina istrajavala, to će ljudi biti podložniji uticaju autoritarnih populista koji bi hteli da okrenu točak istorije. Jedini način da se izbegne takva „paklena politika“ jeste stvaranje novog sistema raspodele prihoda za 21. vek.

Pogledajte još na portalu Newsweek.rs:

TVORCI SOUTH PARKA: Stvarnost je postala smešnija od animacije, ne možemo da se nosimo s Trampom

ŠOKANTNI CIA IZVEŠTAJI O TREPČI: Najveći rudnik olova u Evropi je u fokusu SAD već 70 godina

PODRŠKA NAJCENJENIJIH: Književnici ustali zbog preko 150 pisaca i novinara u turskim zatvorima

IZBORI U FRANCUSKOJ: Fijonove šanse sve manje, Le Penova bi mogla da pobedi u prvom krugu

Naplata ratnog profita: Kako iranska Revolucionarna garda "legalno" pljačka Siriju