U uzrastu od tri godine, mala devojčica sa imenom Džoi Vevrvei počela je da priča priče koje su se činile tako komplikovane i čudne, da je članovima njene porodice bilo teško poverovati da su produkt njenog sopstvenog uma.

Džoi je rekla roditeljima da su to sećanja iz njenih ranijih života - preciznije njih 10.

Tokom sledeće dve godine ona je prošla bezbroj sastanaka s psiholozima, profesorima regresivne hipnoterapije, stručnjacima za reinkarnaciju i novinarima. Njihov je zajednički zaključak bio kako je Džoi živi dokaz da reinkarnacija postoji.

U prvom životu, Džoi se prisetila kako je živela kao pećinski čovek pre nekoliko miliona godina. Neverovatno, ali ona je bila u stanju da vodi istražitelje po pećinama južne Afrike koje niko nikad pre nije uočio niti istraživao. To su bile iste one pećine u kojima je Robert Brum, lekar i paleontolog, otkrio kariku koja je nedostajala između ljudi i majmuna.

Postoje i druga, manje definisana sećanja iz drugih starosnih grupa, u kojima se Džoi seća kako nosi težak veo te vidi princezu kako jaše u kočiji na leđima slona.

Znala je stvari koje nikako nije mogla znati

Džoi je opisivala svoje živote sa lakoćom i velikim uverenjem - život egipatskog roba, objašnjavajući sistem korišćenja galija te drevnu tehniku asfaltiranja putu sa neverovatnim dealjima, ili pak svoj život kao progonjenog hrišćanina tokom prvog veka i vladavine Nerona u kojem je možda upoznala svetog Petra. Prisetila se kako je živela u Južnoj Africi na početku 20. veka, kao unuka tadašnjeg predsednika Pola Krugera, kao i odrastanja u kojem je imala dva muža i čak desetoro dece.

To je dovelo do istrage koja je pronašla njene navodno žive potomke. Kad je Džoi imala tek pet godina, upoznala je stariju ženu za koju je tvrdila da je bila njena ćerka u prethodnom životu. Dete i starica, koja je u tom trenutku imala 90 godina, provele su sate u dubokim razgovorima o svom ranijem životu. Starica je rekla kako ju je Džoi instinktivno podsetila na njenu majku, a sve što su kasnije pričale samo joj je to potvrđivalo.

Nauka o reinkarnaciji

Jedna od najzanimljivijh studija o reinkarnaciji svakako je ona dr. Iana Stivensona u kojem čak 750 dece iz Mjanmara tvrde kako se sećaju prošlih života u kojima su bili japanski vojnici. Neki od njih i govore japanski koji nisu imali gde naučiti, a niko od dece nije želeo da iznosi specifične podatke misija u kojima su navodno učestvovali, kao da i dalje poštuju kodeks odanosti.

Ponašanje te dece takođe je ocenjeno kao bizarno - generalno slabo podnose vrućinu i vlagu u svojoj državi, imaju ogroman prag tolerancije na bol, imaju otpor prema svojim sunarodnicima i samoj zemlji i privlači ih sve što ima veze sa Japanom.

Naučnica Antonia Mils odredila je tri ključna kriterijuma kod ocenjivanja slučajeva navodne reinkarnacije, kako bi mogli da provere da li pravi, osobito u slučajevima male dece koja se najčešće izučavaju.

1. Ono što dete govori ne sme biti naučeno ili instruiran od strane nekog drugog.

2. Dete mora imati određena zanimanja i veštine koje nije moglo naučiti u dosadašnjem životu (na primer poznavanje stranih jezika, sviranje arhaičnih instrumenata itd.)

3. Potreban je detaljan pregled urođenih belega poput mladeža ili defekta koji odgovaraju ranama ili oznakama iz prošlog života kako bi se isključila mogućnost prevare.

(Express.hr)