SIROČIĆI PROGRESA: Ovo su potresne sudbine skoro sto miliona kineske dece bez roditelja
Na pitanje gde im se roditelji trenutno nalaze, deca odgovaraju licitiranjem imena udaljenih provincija: Gvangdong, Žeđijang, Fuđijan... Nekada kažu da su prosto „otišli“, što predstavlja čest eufemizam za migraciju radnika
Svet malog Janga proteže se od čestara bambusa na padinama planine do obližnjih polja pirinča u dolini. Ovaj šestogodišnjak živi sam, bez ičijeg nadzora. Sa svojim mlađim bratom i društvom nekolicine prijatelja, on luta svojim zavičajem kako mu se prohte. Svoj nadimak, „mali general“, opravdava autoritetom koji ima nad preostalom decom.
Za njih, svaka nova stvar koju otkriju predstavlja predmet igre. Gomila krša je planina na koju se penju i s koje skaču. Stara guma je ravna kočijama, a štap bambusa koplju. Od svog dede dobijaju oko 30 centi džeparca dnevno. Ta suma uopšte nije mala kakvom se čini, u ekonomiji gde jedan slatkiš košta 2 centa. Nahranjeni jeftinim šećerom, ovi dečaci trčkaraju naokolo bez ikakvog nadzora. Odraslih nema na vidiku.
Sjaožun i njegovi vršnjaci postali su siročići progresa. Roditelji su ih napustili kako bi zaradili novac u industrijskim gradovima koji hrane veliki ekonomski rast Kine. Decu uglavnom ne vode sa sobom, što zbog skupoće života u gradu, što zbog restrikcija na njihove migracije koje uvodi kineska vlada. Tako oni bivaju ostavljeni bakama i dekama koji imaju premalo autoriteta u njihovom odgajanju. Gde god da krenete po kineskoj unutrašnjosti, naići ćete na selo u kome su ostali samo najmlađi i najstariji.
Prema podacima UNICEF-a, 29 miliona kineske dece lišeno je oba roditelja usled ekonomskih migracija, a 61 milion (koliko ima ljudi u Britaniji, odnosno dece u SAD-u) ostao je iz istog razloga bez jednog roditelja. Zamenik ministra za civilne poslove, Žou Ming, kaže da su roditelji koji ostavljaju svoju decu neodgovorni, i da takvo postupanje nepovoljno utiče na psiho-fizičko zdravlje mališana. Ipak, kineska vlada priznaje razmere ovog problema i nastoji da nađe održivo rešenje, što pružanjem dečijih dodataka porodicama na selu, što pogodnostima za one koji odluče da i decu dovedu u grad.
Ovo rešenje za neke dolazi prekasno. Prošlog leta, u Gvižou, jednoj od najsiromašnijih provincija Kine, četvoro braće i sestara koje su roditelji ostavili odlaskom u grad, ubilo se ispijanjem pesticida. Prema izveštaju kineske državne televizije, iza sebe su ostavili oproštajnu poruku s rečima „Hvala vam na vašoj dobroti. Znam da nam želite dobro, ali došlo je vreme da odemo“.
Paimo, mesto na jugoistoku provincije, nešto je razvijenije. Ono predstavlja dom etničkim manjinama Miao i Dong, kao i prepoznatljivim pejsažima juga zemlje. Svaki raspoloživi delić tla pretvoren je u pirinčana polja i njihove beskrajne kaljuge. Tokom leta, kiša pada gotovo svake noći, a udari gromova odjekuju dolinama. Zora sobom donosi velike oblake teške magle.
Mesto odlikuju drvene kuće s crepenim krovovima čiji se nizovi uvijaju oko podnožja brda. S njivama ih spajaju vijugavi blatnjavi putevi. U 450 kuća živi oko 2000 ljudi, od kojih većina nosi prezime Jang. Veruje se da je polovina njih napustila selo u potrazi za poslom u gradu. Većina preostalih stanovnika, starija je od 60, odnosno mlađa od 8 godina.
Malo gde druge u Kini sam osetio takvu dobrodošlicu kao u Paimu. Budući udaljeno i etnički odvojeno od većine susedstva, selo je uglavnom samoodrživo. Farmeri uzgajaju sve što je potrebno, od pirinča, preko povrća, do bambusa i čili paprika. Pirinčano vino pravi se u skoro svakoj kući.
Planina nudi brojne skrivene luskuze: domaći duvan i materijal od koga se prave lule, divlje maline i slačicu. Tu je i indigo biljka od koje se dobija istoimena nijansa plave boje. Miao je etnička grupa Kine najpoznatija po svojim šarenim ceremonijalnim haljinama.
Takvim jednim kraljevstvom vladaju mali generali poput Sjaožuna. U početku sus e stideli mene, visokog stranca uzrasta njihovih roditelja. Ali već narrednog dana, postao sam glavna atrakcija. Trećeg dana, postao sam deo njihove družine. Šestoricu sam upoznao prilično dobro.
Nakon završetka nastave, ovi klinci se zamajavaju bilo čime što mogu da nađu. Jednog dana su se popeli na obližnje brdo i ljuljali na jednom drvetu poput malih majmuna. Narednog su merili dubinu vode u polju pirična. Osmislili su čak i sopstvenu kartašku igru. Domovima se vraćaju dva puta dnevno koliko imaju i obroka.
Ovakav životni stil viđe podseća na avanture Haklberi Fina, nego na Gospodara muva. Dok sam ja bio prisutan, nisu se svađali, niti su dirali slabije među sobom. Bila je to družina jednakih, koji ravnomerno dele i zadovoljstvo i tugu. Kada bi se jedan ozledio, drugi bi mu priskočili u pomoć. Kada sam ih pitao ko je s kim u srodstvu, svaki od njih je pokazao na sve ostale,pretvarajući to pitanje u igru. Ipak, to je u isto vreme delovalo i kao istina.
Pogledajte još na portalu Newsweek.rs:
TRAMPOVA NOĆNA MORA: Evo kako funkcioniše "skrivena država" unutar SAD
SILA KAO EGZAKTNA NAUKA: Zašto Vojska SAD prenosi lažirane podatke sa bojnih polja
"INTERES ZA VRAĆANJE U SRBIJU SVE VEĆI" Predsednik Vučić: Oko Božića plan za povratak ljudi iz dijaspore