MILIONI SU GA DOČEKALI KADA SE VRATIO: Nisu ni sanjali kakav ih pakao očekuje!

Ubijao je homoseksualce, uveo teokratiju umesto republike koju je obećao... Svi su jedva čekali njegov odlazak

Ono što je počelo kao Iranska revolucija, ubrzo je preraslo u Islamsku revoluciju. Homeini je ubrzo postao veliki ajatolah i sve do njegove smrti 1989. Islamska Republika Iran manje je funkcionirala kao republika, a više kao teokratija.

Jedan od najnepopularnijih, da ne kažemo najneslavnijih poteza Homeini je povukao samo nekoliko meseci pre svoje smrti kada je 1989. izdao fetvu kojom je naredio da "svaki pravi musliman" treba biti posvećen ubistvu pisca Salmana zbog njegovog romana "Sotonski stihovi".

Iran je fetvu i zvanično povukao još 1998. ali Rušdi dandanas živi po pravilu okružen telohraniteljima. Za Homeinija se, inače, ne može reći da je zaista bio deo pokreta kojim su Iranci rušili svog kralja/šaha.

Homeini je pre Iranske revolucije proveo 14 godina u egzilu, prvo u iračkom Najafu, potom u Bursi u Turskoj i konačno kao turista u Parizu.

Brutalni sukobi demonstranata i režima šaha Pahlavija trajali su po Iranu duže od jedne godine, u njima su na strani demonstranata bile sve političke opcije, uz koje je ona islamistička bila tek jedna od mnogih, da bi se Homeini u Teheranu pojavio tek početkom februara 1979. čak dve nedelje nakon što je šah s porodicom pobegao iz zemlje.

Ono što je trebalo biti građanska demokratija, vrlo brzo se počelo pretvarati u nešto nalik početku verske diktature. Njegov dolazak avionom Air Fransa na aerodrom u Teheranu dočekali su milioni. Do tog trenutka iz egzila je slao pomirljive tonove, ali čim je došao pokazao je na šta će sledeće decenije ličiti njegov politički stil.

Izabrao je kao premijera prelazne vlade Mehdija Bazargana, uglednog prodemokratskog borca i aktivistu. Samo, čim je Bazargan proglasio policijski sat u državi, kako bi se revolucionari smirili sad kad je već diktatura srušena, Homeini je javno pozvao Irance da se tome ne povinuju, posle čega su usledili masovni napadi na policijske stanice, vladine zgrade, zatvore i slična mesta.

Deset dana posle, premijer vlade koja je bila prelazna i zaista demokratski orijentisana, morao je da beži iz zemlje, slučajno u Pariz odakle je Homeini samo nekoliko dana ranije doputovao iz egzila. Tih 10 dana je razdoblje u kojem je Homeini oteo građansku revoluciju.

Održan je referendum u martu 1979. na kojem je izbor bio ili monarhija ili islamska vlada, ništa između. Naravno da su Iranci izglasali islamsku vladu, umesto monarhije koja ih je godinama maltretirala. Pod njegovom vladavinom u pravosudni sistem uvedeno je šerijatsko pravo, što je značilo i moralne norme, na primer u oblačenju. Žene više nisu smele izlaziti bez marame preko glave, muškarci nisu smeli nositi kratke pantalone.

Zabranjena su alkoholna pića, većina zapadnjačkih filmova, zajedničke plaže i kupališta za muškarce i žene. Od juna 1979. sve do Homeinijeve smrti 1989. radio i televizijske stanice po Iranu nisu smele puštati bilo koju drugu muziku osim verske ili vojne.

S druge strane, nije održao obećanje iz egzila da se demokratskoj vlasti izabranoj na izborima neće mešati u posao. Obećao je da će iskoreniti beskućništvo, besplatan telefon, grejanje, struju, javni prevoz i benzin, odnosno naftu i plin za sve građane.