Amerikanci i Evropljani okupljeni prošlog vikenda na bezbednosnom forumu u Minhenu osećali su se kao na prvom sastanku parova "na slepo", a ne kao na obnovi 70-godišnjeg zaveta koja se događa svaki put kada novi američki predsednik uđe u Belu kuću.

U ovoj oceni direktora evropskog izdanja "Politika" Metju Kaminskog sadržana je sva nelagoda i nepoverenje koji su vladali tokom trodnevnog skupa na kome su se posle serije tragičnih svetskih događaja šefovi država i vlada suočili međusobno, a poneki i pogledali u ogledalu.

Sastanak je obećavao potresan scenario još nekoliko dana pre početka, kada je šef foruma Volfgan Išinger objavio programski tekst u kome je analizirao stanje svetskog poretka kakav poznajemo i konstatovao da se svet možda nalazi pred "postazapadnim" poretkom.

KAKO JE UMRO PAKS AMERIKANA: Neprijatnost koju je izazvao njegov tekst je bila tolika da su ga svi, izuzev ruskog ministra spoljnih poslova Sergeja Lavrova, u svojim izlaganjima – ignorisali. Nije pomoglo ni to što o eroziji postojećeg svetskog poretka intenzivno već najmanje godinu dana govore pojedini predsednici država, premijeri i novinari. U Minhenu ponovo nisu hteli da čuju da SAD i EU već odavno nisu na visini zadataka koje postavljaju novi geopolitički izazovi i da pri tome nisu ni svesni da su se u gotovo svim delovima sveta razgranali i ukorenili intetresi moćnih istočnih država – koje oni čak nisu ni smatrali igračima.

Išingerova konstatacija je bila bacanje rukavice u lice "liberalnom svetskom poretku". "Paks amerikana", kao period mira, a kojekuda i rata, koji je diktiran dominacijom Sjedinjenih Američkih Država, po svoj prilici je - gotov. Postoji velika verovatnoća da Zapad kao institucija više ne postoji. Oni koji su u kuloarima komentarisali Išingerovu analizu, gledali su ipak da ne sruše mostove iza sebe dok su pokušavali da osmisle nove strategije. Merkelova je najvila da će Nemačka "učiniti sve što može" kako bi povećala izdvajanja za vojni sektor (NATO zahteva dva odsto BDP-a), ali prema vlastitoj dinamici, ne pre 2024. godine.

azilanti-migranti-izbeglice-makedonija-grcka-granica.jpg
Foto: AP

I ostali lideri su za govornicom insistirali na svojim "malim", strogo uokvirenim pričama: jedni su se i dalje ljutili što je Tramp pobedio (Džon Mekejn je svoj odnos prema toj činjenici iskazao tako što nije pomenuo Trampovo ime iako je govorio o njemu); drugi su i dalje ogorčeni što je Velika Britanija bezdušno i nezahvalno odlučila da napusti Evropsku uniju; što ne mogu da se suprotstave terorizmu na svojim teritorijama dok škrguću zubima smatrajući kolege za stolom odgovornim za jačanje Islamske države.

Bilo je čak i "dobronamernih" koji su podelili upozorenje o zajedničkom neprijatelju koji će se, izvesno je, pojaviti i na izborima u Nemačkoj i Francuskoj, hakovaće nečije mejlove i sipati "lažne vesti". Ta ruska pošast, u briselskim institucijama već izjednačena sa propagandom Islamske države, kao što je odlučila ishod američkih izbora, može da uđe u umove i evropskih građana.

PAKAO, TO SU DRUGI: Taj Zapad, koji ne može ni da zamisli da neki novi poredak već uveliko nastupa, i dalje očajava što Tramp u svom inauguracionom govoru uopšte nije spomenuo "demokratiju", "slobodu" ni "ljudska prava". A oni baš toliko vole da govore o tome. I patentirali su prenos znanja na neprosvećene. Naročito kada vlast u nekoj državi nije po njihovom ukusu. Onda se govori i o populizmu kao korovu koji odjedanput, verovatno samo zato što ga Rusi finansiraju, niče na tradicionalno demokratskim teritorijama.

Tako je ta reč počela da se upotrebljava kako bi označila nešto pogrdno, retrogradno, necivilizovano. Valjda zato što mu je u osnovi latinska reč za narod, a elite vole da se odvoje od plebsa. Političari koji se oslanjaju na populizam su loši, finansiraju ih "svetski neprijatelji", oni ne poštuju "ljudska prava" i "demokratiju". Barem ne u pojavnim oblicima koji su decenijama nametnuti kao jedino ispravni.

Izbori su na vlast doveli takve populističke autsajdere u barem deset zapadnih demokratija. A čak i tamo gde nisu u vlasti oni nameću teme i pritiskaju vladajaće stranke da koriguju kurs. Populističe stranke odbacuju kulturnu modernizaciju u zapadnim društvima i podstiču pobunu protiv onog što vide kao pretnju naciji.

ŠTA JE U TOME LOŠE: I sve je ovako precizno analizirano i konstatovano u ovogodišnjem minhenskom izveštaju na devedesetak stranica. Čak je napravljen i grafikon koji pokazuje dokle dosežu unapređene verzije "iskandera" koji su smešteni u kalinjingradskoj oblasti. Berlin je na poslednjem prstenu. Samo nije rečeno - šta dalje!

Kao što nije postavljeno pitanje da li je narod, koji je poklekao pred poplustičkim talasom, toliko glup da jede sve što mu se servira ili je nezadovoljan mejnstrim politikom. A u Minhenu su, umesto da su potražili odgovore na ta pitanja, i dalje istrajavali na temi kako sprečiti vlastite građane da ne gube više poverenje u svoje političare i medije. Smatrali su da dok ima novca najlakše je usmeriti ga da se odgovori neprijateljskoj propagandi: tuđim a ne svojim "lažnim vestima", izjednačavanju komunizma i fašizma, pravljenju razlike između "umerene opozicije" i one neumerene. Milioni dolara, evra i funti se troše kako bi što efikasnije ocrnili lidere koji forsiraju donošenje nacionalnih zakona, pravila koja štite naciju i državu.

Zašto je to toliki greh? Da li zato što obesmišljava i dovodi u pitanje postojeći poredak i nametnutu istinu?

POGLEDAJTE BONUS VIDEO:

(Kurir TV) SILA 2. epizoda - Poređenje ruskog S 300 i kineske kopije HQ-9


(Politika)