Interesovanje Kremlja za Bliski istok i Severnu Afriku počinje još od Putinovog prvog predsedničkog mandata, i od tada se zasniva na ekonomskim vezama i čistom pragmatizmu

Predsednik libijske vlade koju podržavaju Ujedinjene Nacije, Fajez al Saradž, otišao je u zvaničnu posetu Moskvi. Rusija u poslednje vreme pojačava svoj uticaj u Libiji, što deluje zbunjujuće s obzirom na širi kontekst u regionu. Ipak postoji uvreženo mišljenje da je nepredvidljivost zapravo jedan od kamena temeljaca ruske spoljne politike, piše Newsweek.rs.

Interesovanje Kremlja za Bliski istok počinje još od Putinovog prvog predsedničkog mandata, i od tada se zasniva na ekonomskim vezama i čistom pragmatizmu.

Ovakva politika je najviše došla do izražaja 2011. godine kada je Rusija sa jedne strane odbila da stavi veto na rezoluciju Saveta bezbednosti o Libiji, kako bi izbegli da bude predstavljena kao zaštitnik još jednog autokratskog režima, dok je sa druge strane Putin oštro osudio napad na Libiju, nazivajući politiku Zapada "novim krstaškim ratom".

Slična situacija je i sa Egiptom, dok je na vlasti bio Mohamed Morsi, jedan od lidera Muslimanskog bratstva. Iako je organizacija iz koje je potekao Morsi u Rusiji proglašena za ekstremističku, bilateralne veze između Moskve i Kaira su konstantno jačale.

Od početka ukrajinske krize koja je dovela do zaoštravanja odnosa Moskve sa Zapadom, fokus politike Kremlja prebacuje se sa ekonomije na bezbednost, ali i dalje nije jasno koje su njihove krajnje spoljnopolitičke aspiracije. Čak i kada se Rusija vojno uključila u rat u Siriji, nije razjašnjeno da li je cilj bio da svrgnu SAD sa mesta "hegemona Bliskog istoka" ili samo da upotrebe sukobe u regionu kako bi ometali Vašington u međunarodnoj areni.

Ovakav, na prvi pogled, nedostatak strategije, zapravo se čini kao proračunat potez ruskih vlasti. Zbog takvih poteza, neophodno je na drugačiji način posmatrati svetsku politiku i rusko mesto u njoj.

vladimir-putin.jpg
AP 

Još od 1999. godine Moskva je izgubila poverenje u zapadne sile i od tada nastoji da gradi svoju politiku na novim temeljima kao što su: insistiranje na snažnim institucijama, moćnoj i suverenoj državi, bezbednost koja preovlađuje nad razvojem i tako dalje.

Cilj ovakve politike je da Rusija postane alternativa zapadu, a ne njen deo.

Gledajući iz tog ugla, Rusija pokušava da osigura svoju nacionalnu bezbednost akcijama na Bliskom istoku. Takva politika objašnjava i njeno interesovanje za Libiju, kao i pokušaje stabilizacije stanja u toj državi.

Iako pobeda u Siriji nije ključna za Moskvu, postoje četiri faktora koji racionalizuju odluku Kremlja. Prvo, stabilizacija čitavog regiona omogućila bi Putinu da doprinesom globalnoj bezbednosti poveća svoj spoljnopolitički ugled i uticaj. S drige strane, Egipat je važan saveznik Rusije, a smirivanje situacije u Libiji znači jačanje egipatkog uticaja u regionu.

Takođe, evropske države koje su ugrožene migrantskom krizom su već nezvanično tražile pomoć Rusije u Libiji, što bi na duži rok doprinelo otopljavanju odnosa između Moskve i Brisela. Na kraju, uvek se mora uzeti u obzir i interes ruskog biznisa, koji konstantno traži ulaz na nova tržišta.

Ovi faktori se mogu uzeti kao glavni motivi za angažovanje Rusije, mnogo pre nego njene navodne simpatije prema trenutno vojno najmoćnijem čoveku Libije generalu Kalifi Haftaru. Osim toga, vrlo je moguće da je Haftar izabran za saveznika u ovoj situaciji više zbog bliskosti sa Kairom, nego sa samom Moskvom. U osnovi tog odnosa su slični politički stavovi libijskog generala i egipatskog predsedika Abdela Fataha al Sisija, koja se zasnivaju na snažnom otporu prema Muslimanskom bratstvu.

Haftar se nametnuo kao najmoćnija figura u Libiji. U haosu ratom razorene države, gde su sve ostale opcije preslabe ili nepouzdane, Haftar se čini još primamljivijim za saradnju. Sa druge strane suprotstaviti se njemu značilo bi uvlačenje Libije u još dublju krizu.

Ipak, to ne znači da Rusija planira da ignoriše ostale igrače na sceni. Zbog nedostatka državnih institucija i visoko militarizovanog društva biće potreban širok konsenzus kako bi se postigla dugoročna stabilnost u državi. Na osnovu ranijeg iskustva i sveukupne politike Moskve, možemo pretpostaviti da će Kremlj nastaviti putem rešavanja sukoba u regionu, što uključuje Egipat, Tunis i Alžir kao ključne strane.

Pogledajte još na portalu Newsweek.rs:

VELIKA LAŽ ANGELE MERKEL: Kako su prisilno otvorena "vrata Evrope"

HRVATSKO VEĆE ZA REVIZIJU ISTORIJE: Hoće li Tito i Pavelić završiti u istom košu

SRAMOTA ZBOG STOTINAK METARA: Kako je britanska Kraljevska mornarica izvela invaziju na Španiju... greškom

STALJINOVI NAUČNICI MONSTRUMI: Od hibrida čoveka i šimpanze, do oživljavanja Lenjinovog mozga, ovo su najbizarniji sovjetski eksperimenti

BLUMBERG OBJAVIO INDEKS BEDE ZA 2017. GODINU: Srbija u katastrofalnoj poziciji, najgora u regionu!