TRENUTAK KOJI JE SPASAO ČOVEČANSTVO: SSSR je svoju atomsku bombu napravio u POSLEDNJEM MOMENTU!

Danas je nuklearno oružje ozbiljan problem za čovečanstvo, ali je upravo njegovo stvaranje stavilo tačku na epohu grandioznih svetskih ratova. Garantovano uništenje sveta primoralo je supersile da se dogovaraju u onim sferama gde bi se ranije lako odlučile za oružani konflikt.

Fizičari su prvi put krajem 1930-ih izneli ideju da se ogromna energija koja se dobija cepanjem jezgra atoma uranijuma može iskoristiti u vojne svrhe. U teorijskom proučavanju nuklearnog problema Nemačka je otišla dalje od ostalih zemalja.

Nemački nuklearni projekat je pokrenut već u leto 1939. godine. Fizičari koji su po Hitlerovom dolasku na vlast pobegli iz Nemačke brzo su shvatili kakve posledice može imati uspešno okončanje tog programa. Bilo je neophodno preduhitriti Nemce, i to što je moguće pre.

U avgustu 1939. godine američki predsednik F. D. Ruzvelt dobio je pismo od poznatog naučnika A. Ajnštajna. Dobitnik nobelove nagrade za fiziku je skrenuo predsedniku pažnju na to da nacisti vrše istraživanja sa ciljem stvaranja nuklearnog oružja i predložio je da se u SAD pokrene realizacija sličnog programa. U naredne dve godine u Americi se dosta na tome radilo, uložena su značajna sredstva i angažovani najveći umovi epohe – Nils Bor, Edvard Teler i drugi.

Sve je to bilo poznato i Sovjetskom Savezu. Sovjetski fizičari su znali za delovanje svojih stranih kolega. Obaveštajna služba nije sedela skrštenih ruku. Ona je u junu 1940. godine saopštila da su otpočela američka istraživanja uranijuma-235. Pola godine kasnije, već posle početka Velikog otadžbinskog rata, stigla je još alarmantnija vest – da Engleska može napraviti atomsko oružje već 1943. godine. To je značilo da projekat privode kraju i Nemci, čije su trupe već bile blizu Moskve. Sovjetski Savez je bio u velikom zaostatku u nuklearnoj trci.

Svi podaci o uspesima zapadnih zemalja u stvaranju atomskog oružja stizali su u Kremlj. Staljin je brzo shvatio da je ovo pitanje od životne važnosti za zemlju. Njegove reči su bile nedvosmislene: "Nema bombe: loše radimo!“ Rusima je pošlo za rukom da zaustave Nemce kod Moskve i da ubrzo nakon toga preokrenu tok rata.

Ali niko nije mogao biti siguran da se situacija neće promeniti ukoliko Nemci dobiju tako moćno oružje. Uspesi Amerikanaca i Engleza takođe su izazivali zabrinutost, jer bi oni, ako dođu do atomske bombe, mogli samostalno da pobede Hitlera, a zatim da ugroze i Sovjetski Savez.

U septembru 1942. godine rukovodstvo SSSR-a je donelo odluku o stvaranju specijalne laboratorije, koja se bavi nuklearnim problemom. Faktički je upravo u toj laboratoriji počela istorija sovjetskog nuklearnog projekta. U njoj je radio mali ali visokokvalifikovani kolektiv fizičara pod rukovodstvom I. V. Kurčatova, koji će ući u istoriju kao otac sovjetske atomske bombe.

Sa naučnicima su tesno sarađivali i obaveštajci. Sovjetska obaveštajna mreža u SAD imala je kompletne podatke o toku američkog nuklearnog projekta, sve do lokacija najvažnijih istraživačkih centara. Veliku pomoć su ruskim obaveštajcima pružali i američki nuklearni fizičari, simpatizeri SSSR-a. Zahvaljujući njima šeme američke bombe su bile na Kurčatovljevom stolu već dve nedelje nakon što je ona napravljena 1945. godine.

Nemačka je pobeđena bez korišćenja nuklearnog oružja. Bacanje atomskih bombi na Hirošimu i Nagasaki u avgustu 1945. godine više je bio simboličan čin, jer je Vašington tako celom svetu objavio da poseduje supermoćnu bombu. Ta poruka je pre svega poslata Moskvi.

Po završetku Drugog svetskog rata bivši saveznici iz antihitlerovske koalicije našli su se na suprotnim stranama barikada. Američki i britanski vojni vrh je razmatrao planove mogućeg rata protiv SSSR-a. Ti planovi su predviđali bombardovanje najvećih sovjetskih gradova atomskim oružjem.

To je moglo da se izbegne samo ako se ukine američki nuklearni monopol. Već dve nedelje nakon uništenja Hirošime formiran je Specijalni komitet po Staljinovom naređenju, koji se bavio koordinacijom svih radova vezanih za nuklearni projekat. Tada je faktički osnovano superministarstvo sa ogromnim resursima i izuzetnim ovlašćenjima. Na čelo ove strukture postavljen je najbliži Staljinov saradnik L. P. Berija.

Pod njegovim neposrednim rukovodstvom u SSSR-u je za nekoliko godina nastala nova, nuklearna grana industrije. Za kratko vreme su stvarana preduzeća za obogaćivanje urana, reaktori, centrifuge i fabrike za proizvodnju bombi.

U Sibiru i na Uralu novi industrijski kompleksi su građeni u planinama iz kojih su vađene stotine tona rude. Oko njih su nicali čitavi gradovi koji često nisu bili ucrtani na običnim kartama sveta. Za njihovo postojanje znali su samo oni koji su bili povezani sa realizacijom nuklearnog projekta.

Američko rukovodstvo je bilo uvereno da SSSR neće dobiti nuklearno oružje pre 1954. godine. Nuklearna proba ruske atomske bombe na Semipalatinskom poligonu 1949. godine bila je za SAD neprijatno iznenađenje. Sovjetski Savez je u uslovima posleratnog rasula napregao sve snage i anulirao nuklearni monopol Amerike. Samim tim je stvoren temelj za međunarodnu bezbednost na kome se i danas zasniva svetski poredak.

POGLEDAJTE BONUS VIDEO:

(Ruska reč)