OMILJENE TEORIJE ZAVERE: Ko je doneo komunizam u Rusiju, Englezi, Nemci ili masoni?
Teorije zavere o uzrocima Oktobarske revolucije u Rusiji pojavile su se skoro u isto vreme kada i sami revolucionarni događaji i žive su i danas, posle 100 godina.
U munjevitom rušenju hiljadugodišnjeg ruskog carstva jedni po tradiciji vide masonske prste, a drugi intrige velikih sila – Britanije koja je svrgnula cara Nikolaja II ili Nemačke koja je podržala Vladimira Lenjina.
Britanski trag
Još uvek su popularne tvrdnje da je monarhija u Rusiji svrgnuta 1917. godine uz pomoć saveznika iz Antante, pre svega Engleske. Poznati ruski publicista Nikolaj Starikov u svojoj knjizi "1917. Zagonetka 'ruske' revolucije" objašnjava ove događaje kao posledicu britanskih podvala iza kojih se krije obična težnja da se oslabi Rusija.
Dužu tradiciju ima objašnjenje da je zavera Engleske bila motivisana željom da se ukloni car, a posebno carica, koja je bila osumnjičena za simpatije prema Nemačkoj. Navodno bi zamena "nepopularnog" cara garantovala da će zemlja izbeći velike revolucionarne potrese i neće izaći iz rata.
Smatralo se da je glavni zaverenik bio britanski ambasador u Rusiji Džordž Bjukenen. Najbolja prijateljica poslednje imperatorke, dvorska dama Ana Virubova, pisala je u memoarima: "Car mi je ispričao kako je iz pouzdanog izvora saznao da engleski ambasador ser Bjukenen aktivno učestvuje u intrigama protiv njihovih veličanstava, i da on čak održava u ambasadi sastanke sa velikim knezovima po tom pitanju". Takve sumnje su iritirale engleskog ambasadora. On je u memoarima gnevno odbacivao bilo kakvu umešanost u revolucionarnu agitaciju.
Istoričari ne pominju nikakve dokaze učešća engleskog ambasadora u zaveri, ali je Britanija ipak odigrala određenu ulogu u ruskoj revoluciji. Smatra se da je engleska obaveštajna služba mogla biti umešana u ubistvo ljubimca carske porodice Grigorija Rasputina. Njega je London tretirao kao čoveka preko koga se na cara vrši nemački uticaj, ili čak kao običnog nemačkog špijuna. Peterburški istoričar Andrej Ivanov smatra da je "apsolutno dokazano saučešće [u ubistvu Grigorija Rasputina] predstavnika engleske diplomatske misije u Petrogradu i lica vezanih za britansku obaveštajnu službu. Mnogi savremenici tih događaja, kao na primer, predsednik Dume Mihail Rodzjanko, računali su početak revolucije od datuma kada je ubijen Rasputin.
Masonska zavera
Isto toliko popularna verzija je i teorija masonske zavere. Početkom veka su masoni igrali značajnu ulogu u političkom životu Rusije.
Ljudi o kojima su se širile glasine da su 1917. godine učestvovali u masonskoj zaveri sa ciljem da se svrgne imperator takođe su morali da se opravdavaju. Aleksandar Kerenski, jedna od centralnih ličnosti događaja 1917. godine, u svojim memoarima se protivio tvrdnji da "pad monarhije i formiranje Privremene vlade [ima veze] sa njegovim delovanjem", i okarakterisao je takve izjave kao laž i apsurd.
Može se negirati postojanje masonske zavere, ali je teško negirati političku ulogu masonerije u događajima tog vremena. Masonski redovi su imali za cilj sadejstvo u napredku i razvoju, između ostalog i putem sprovođenja političkih reformi. Pripadali su im mnogi uticajni i opoziciono nastrojeni članove Dume, ne samo liberali nego i socijal-demokrate. Mason je, na primer, bio Nikolaj Čheidze, koji je pre revolucije bio poslanik Dume, a 1917. godine prvi rukovodilac Petrogradskog saveta radničkih i vojničkih poslanika, a ta institucija je udarila temelje sovjetske vlasti u Rusiji.
Tajna organizacija, međutim, nije pomogla vladi u masovnim narodnim protestima, čak ni kada je u julu 1917. godine na njeno čelo stao mason Kerenski. "Politička organizacija koja je bila jedno od oruđa snaga opoziciono nastrojenih prema carizmu izgubila je smisao posle svrgavanja monarhije", napisao je istoričar Oleg Solovjov.
Lenjin i nemačko zlato
Još jedna popularna teorija zavere tiče se tvrdnji da su boljševici izveli revoluciju 1917. godine pomoću nemačkog novca. Takve sumnje su podstaknute dolaskom lidera boljševika Vladimira Lenjina i njegovih saboraca u Rusiju blindiranim vagonom u aprilu 1917. godine preko teritorije Nemačke, zemlje sa kojom je Rusija bila u ratu. Posle neuspešne akcije boljševika u julu, kada su pokušali da preotmu vlast u Petrogradu, Privremena vlada ih je optužila za veze sa Nemačkom. Ministarstvo pravde je osumnjičilo Lenjina za veleizdaju i rad za nemačku obaveštajnu službu.
Postepeno su optužbe za veze sa obaveštajnom službom potisnute u drugi plan, a u prvi plan su izbile tvrdnje da je Nemačka, kao zainteresovana zemlja za izlazak Rusije iz rata, izdvojila značajna sredstva za finansiranje boljševika.
Pominjane su brojke od nekoliko desetina miliona nemačkih maraka. O tome su pisali mnogi zapadni istoričari. Od kraja 1980-ih njima se pridružuju i pojedine ruske kolege. Međutim, "nisu pronađene neoborive činjenice koje potvrđuju da su boljševici dobili novac od Nemačke za izvođenje revolucije", piše jedan ruski istoričar. Ugledni peterburški istraživač Genadij Soboljev skreće pažnju na to da treba nastaviti sa proučavanjem teme Lenjinovog nemačkog zlata. On ujedno ističe da dotiranje boljševika iz Berlina, koliko god da je bilo, nije izazvalo revoluciju u Rusiji. Ruska revolucija je imala "duboke unutrašnje uzroke koje je višestruko intenzivirao Prvi svetski rat".
(Ruska reč)
"DANAS SU POKUŠALI DA SPREČE DA PENZIONERI U SRBIJI DOBIJU POVIŠICU U DECEMBRU" Vučić o opoziciji: Možete misliti kakva bi to katastrofa bila