Predsednik SAD Hari Truman bio je u okolini Potsdama u Nemačkoj, kada je Robert Openhajmer u pustinji Arizone vršio poslednje pripreme za prvi test nuklearne bombe.

Rat u Evropi je završio, ali je i dalje trajao rat u Aziji. Amerika i SSSR još su bili saveznici, sada u glavnom gradu poražene Nemačke. Dve imperije, ideološki različite, bile su gospodari Evrope, a uskoro će zagospodariti ostatkom sveta. Openhajmer je uspešno detonirao prvu atomsku paklenu mašinu nazvanu Triniti u Alamogordu.

Jedan od političara zaduženih za koordinaciju projekta koji je SAD pretvorio u atomsku silu, Džordž Harison, svom je pretpostavljenom Henriju Stimsonu, državnom sekretaru za odbranu poslao je šifrovanu poruku: "Lekar se upravo vratio vrlo zadovoljan i siguran da je mališa jednako drčan kao i njegov stariji brat. Svetlo u njegovim očima vidljivo je odavde do Higholda, a ja sam ga čuo kako se dere odavde do moje farme."

Šifrant se uzbudio. Stimson je imao 78 godina, a vojnik je pomislio da je gospodin postao otac! Dečak koji se rodio bila je bomba drukčija od svih ranijih. Svetlo koje je proizvela moglo je da se vidi 250 milja daleko, a zvuk detonacije čuo se 50 milja daleko. Čim se stvore meteorološki uslovi i proizvedu bombe, trebalo je da budu bačene na japanske gradove.

Eksperiment u Alamogordu vodi se kao proba 1. Usledila su još dva eksperimenta, Hirošima i Nagasaki. Da Japanci nisu potpisali kapitulaciju, bilo bi ih sve dok Japan ne padne. Već tada mnogi su upozoravali da posledice bombe mogu da budu dugoročne, opasne i da postoje moralni problemi s oružjem koje je bilo još surovije od zapaljivih bombi. Plameni vihori atomske bombe bili su drukčiji od radioaktivnog i silno ubojitog oružja.

Kada je predsednik Truman dobio vesti o bombi, prišao je na konferenciji Velike trojice Staljinu i obavestio ga o posebnom oružju.

"Drago mi je, sve što može da pomogne u bržem završetku rata je dobrodošlo", odgovorio je vođa SSSR-a. Prvi slučaj atomske diplomatije kao da nije bio uspešan. Ono što Staljinovo lice i ponašanje nije odavalo, u stvarnosti se dogodilo, jer je odmah ubrzao sovjetske naučnike i šefa sovetskog projekta izgradnje bombe, Lavrentija Beriju. Kada je pala bomba na Hirošimu, u dači sovjetskog vođe vladalo je uzbuđenje.

Svi su bili zauzeti toga dana, moj otac me je jedva pogledao”, napisala je Svetlana Alilujeva, Staljinova ćerka. Atomsko doba značilo je trku u naoružanju, stvaranje mirnodopskog vojno-industrijsko-univerzitetskog kompleksa. Amerikanci nisu propuštali priliku da daju do znanja Sovjetima da imaju bombu, i da bi mogli tu bombu da upotrebe. Državni sekretar SAD-a Džejms F. Berns 1945. upozorio je Vjačeslava Molotova da se Sovjeti saberu, jer bi Amerikanci mogli iz "zadnjeg džepa" da izvuku bombu i dati im je na na ne baš prijatan način.

Svet je ušao u hladni rat, a sukob je sve do kraja obeležavalo atomsko naoružanje i pojačavanje vojnih arsenala. Isterija je bila dvostruka. S jedne su se strane posvuda gradila skloništa. U Americi su se prodavala mala, dvorišna, skloništa za porodice. U Jugoslaviji su se gradili veliki podzemni objekti, uglavnom za vojni i državni vrh. Veliki broj zemalja pokušavao je da napravi sopstvenu bombu.

Onda su 1949. Sovjeti došli do svoje bombe, a Amerikanci pokrenuli gradnju hidrogenske. Sovjeti su ovoga puta do nove sprave došli samo godinu dana posle Amerikanaca, uglavnom zahvaljujući Andreju Saharovu. “Nemamo nameru da otkrivamo pojedinosti o snazi našeg atomskog oružja bilo kojeg tipa, ali ono je veliko i neprestano se povećava”, komentarisao je američki general s pet zvezdica i predsednik SAD Dvajt Ajzenhauer. Učinio je to 8. oktobra 1953. kada je naciju obavestio o uspešnom sovjetskom testu hidrogenske bombe. Američka administracija je tada jedno govorila, a drugo radila.

Vrlo borbeni na rečima - “masovna odmazda” bila je fraza koja je implicirala upotrebu atomskog oružja da se zaustave agresivni potezi Sovjeta, “dolazak do ivice”, neodustajanje pred bilo kakvom pretnjom, čak i po cenu rata - u osnovi je bila samo namenjena spoljnjenm utisku. SAD je imao puno suptilniji i sređeniji set mera. Za istu cenu, trebalo je ostvariti veću vojnu moć, a to se moglo ulaganjem u vazdušne snage i nuklearno naoružanje. Američka hidrogenska bomba detonirana je već 1952. Početkom 1954. testiran je najveća nuklearna paklena mašina koja je uništila atol Bikini.

Čovečanstvo je postalo sposobno ne samo da jednim udarom ubije gradove, već je, kako je pokazala bomba 750 puta snažnija od one bačene na Hirošimu, moglo da uništi planetu. Prva žrtva hidrogenske bombe testirane na Pacifiku bio je jedan od Japanaca, član posade ribarskog broda “Sretni zmaj” koji se našao pod oblakom nuklearnih padalina. Ovakav razvoj čovečanstva plašio je neke naučnike. Predsednik Ajzenhauer bojao se stalnog rasta vojnih snaga.

Bio je vojnik, poreklom iz skromne porodice. Znao je kako na kraju činjenica da jedan vojni avion vredi kao 30 zidanih škola, ide na uštrb običnih i siromašnih građana. Koliko se puta može ubiti jedan čovek, pitao se kada se odlučivalo o novim i novim izdvajanjima za oružje, kojeg je bilo da se svet ubije nekoliko puta. “Nju luk”, novi predlog Ajzenhauerove politike, uključivao je tajne akcije CIA-e, povećanje nuklearnog arsenala, ali smanjivanje kontinentalnog.

Ajzenhauer je smatrao da treba ograničiti američku vojnu snagu i učiniti je korisnom celom čovečanstvu. Želje su bile plemenite, ali atomsko oružje je već 1945. promenilo način na koji se vodila politika od tada pa do danas. U leto 1953. Robert Openhajmer, otac prve atomske bombe, objavio je članak upozoravajući da je trka u naoružanju između dve vodeće supersile, besmislena, glupa, skupa, potencijalno katastrofalna. SAD i SSSR bili su poput dva škorpiona u boci: svaki je mogao da uništi onog drugog, ali samo po cenu sopstvenog uništenja.

Openhajmer je već tada, tražio da se javnosti kaže istina o atomskom naoružanju. Predsednik Ajzenhauer ga je postavio na čelo tela koje je trebalo da savetuje vladu o trci u naoružanju. Državni sekretar Džon Foster Dils i admiral Luis Štraus glavni u AEC-u (Atomic Energy Commission), smatrali su da je predsednik previše mekan, a Openhajmer u najmanju ruku izdajica. Zatim je predsednik obavešten da postoji sumnja da je Openhajmer “crveni”. Početkom 50-ih Amerika je živela još jednu fazu “crvene histerije”. Openhajmer je stavljen u kućni pritvor.

Do kraja 1953. SAD su obavile 42 probe atomskog oružja. Ono što danas Amerikanci čuvaju, 25 je puta snažnije od bombi koje su bačene na Japan. Danas svaka eskadrila aviona može na bilo koju metu u svetu da baci bombu veće razorne moći nego što su je imale sve bombe bačene na Britaniju tokom rata. Predsednik je predlagao da se atomsko oružje uzme vojnicima, i da onima koji će znati da ga upotrebe za opšte dobro. Predlog koji je bio tako velikodušan, Sovjete je ostavio hladne i bez komentara sve do 1957., kada zajednička agencija više nije imala značenje koje j imala ranije.

Nepoverenje je bilo preveliko. Sovjeti su se bojali američkih 2-3 hiljade bombi prednosti. Oglušili su se na predlog predsednika SAD. Amerikanci su mogli da budu "velikodušniji" od Sovjeta, jer su špijunske misije U2 aviona iznad SSSR-a, za koje su Sovjeti znali, i koje sve do 1960. nisu mogli da spreče, javljale da SSSR znatno zaostaje u odnosu na SAD.


Nepoverenje, strah, nemogućnost da logika bude ono što vodi politiku, značilo je da čovečanstvo nastavlja s trkom u naoružanju i probama i narednih decenija. Onda je 1956. SSSR ispalio prvu interkontinentalnu balističku raketu, pa i prvi veštački satelit, Sputnjik. Pred kraj života 1955. oglasio se i Albert Ajnštajn upozoravajući da je za čovečanstvo ovo stanje tragično.

Pritisak je bio sve jačii doveo je do toga da su od 1958. do 1961. obe supersile odlučile da zaustave atmosferske oglede. Dogovor je prekršio SSSR početkom septembra 1961., na dan kada je u Beogradu počela prva konferencija Pokreta nesvrstanih zemalja. U isto je vreme logika industrije i vojnih zahteva se nastavila. Trebalo je ispitivati, a u Americi je bilo puno prostora u pustinjama Utaha, Arizone i Nevade, da se vidi što laboratoriji proizvode.

Nikada potvrđena verzija je kako su za vreme snimanja filma “Osvajač” 1956. blizu St. Džordža nedaleko od Nevade i mesta gde je vojska provodila ispitivanja, mnogi od članova filmske ekipe, uključujući Džona Vejna, Suzan Hejvort i druge, bili izloženi nuklearnoj prašini i oboleli.

(jutarnji.hr)