(VIDEO) OVAKO BI IZGLEDAO RAT TITANA: Bilo kakav sukob ovih zemalja koštao bi papreno čitavu planetu

Hipotetički rat između Indije i Kine bio bi jedan od najvećih i najrazornijih sukoba u Aziji. Rat između ove dve sile bi potresao Indijsk-pacifički region, izazvao hiljade žrtava sa obe strane i izazvao značajan pad globalne ekonomije. Geografija i demografija bi imali jedinstvenu ulogu, ograničavajući obim rata i na kraju mogućnosti pobede.

Politika obe zemlje "bez prve upotrebe" u vezi sa nuklearnim oružjem čini da je izbijanje nuklearnog rata veoma malo verovatno. Obe zemlje imaju tako velike populacije, svaka od preko 1,3 milijarde, da su u suštini nepobedive. Kao i svi savremeni ratovi, rat između Indije i Kine bi se vodio na zemlji, moru i vazduhu.

Geografski položaji bi ograničili obim sukoba na kopnu, dok bi se konflikt u vazduhu vodio sa avionima i projektilima, koji bi najviše nanosili štetu u obe zemlje. Ipak, Indija ima adut a to je jedinstven položaj zbog kog bi dominirala u pomorskom sukobu, što bi imalo velike posledice za kinesku ekonomiju.

Rat između dve zemlje bi, za razliku od rata iz 1962. godine, uključivao velike vazdušne akcije na obe strane. Obe zemlje imaju velike taktičke vazduhoplovne snage koje su sposobne da ispunjavaju misije na tom području. Vazduhoplovne jedinice kineske vojske u vojnoj regiji Lanzhou mogle bi da lete do Pandžaba, Himčal Pradeša i Utarakhande, a iz ekspanzivne vojne oblasti Čengdu mogao bi biti napadnut indijski Arunačal Pradeš.

Distrikt Lanzhou je baza J-11 i J-11B lovaca, dva puka H-6 strateških bombardera i aviona J-7 i J-8. Nedostatak naprednih baza u Ksinjiangu znači da je Lanzhou vojni region verovatno mogao da podrži ograničenu vazdušnu kampanju protiv severne Indije. U vojnom regionu Čengdu nalaze se napredni lovci J-11A i J-10, ali na Tibetu ima relativno malo vojnih aerodroma bilo gde u blizini Indije.

Ipak, Kina ne mora nužno da ima taktički avion za nanošenje velike štete Indiji. Kina bi mogla da dopuni svoju vazdušnu vatrenu moć balističkim raketama Raketnim snagama Narodne oslobodilačke armije (RSNOA). RSNOA u ima nuklearne, konvencionalne i rakete dvostruke upotrebe, i mogla bi da upotrebi do dve hiljade balističkih raketa DF-11, DF-15 i DF-21 kratkog i srednje dometa na položaje u neposrednoj blizini Indije. Ove projektile mogli bi da koriste za indijske strateške ciljeve na zemlji.

U međuvremenu, indijske vazduhoplovne snage su u boljoj poziciji da odbrane nebo od svojih kineskih protivnika. Iako bi se rat odvijao na granici sa Kinom, Nju Delhi je udaljen samo 213 km od tibetanske granice. Indijska vazduhoplovna flota od 230 Su-30Mk1 Flankersa, 69 MiG-29 i čak Miraža 2000 su konkurentni ili čak bolji od većine kineskih aviona, bar dok J-20 ne postane operativan. Indija verovatno ima dovoljno aviona da bi mogla da se bori na dva fronta. Indija takođe ima raketne sisteme srednjeg dometa Akaš radi zaštite vazdušnih baza i drugih ciljeva velike vrednosti.

Iako bi Indija mogla biti sigurna da ima vazdušnu silu koja onemogućava rat, bar u bliskoj budućnosti, ona nema način da zaustavi kinesku balističku ofanzivu. Kineske raketne jedinice, koje napadaju iz Ksinjianga i Tibeta, mogle bi da nekažnjeno da pogode ciljeve širom severnog dela Indije. Indija nema odbranu od balističkih raketa i ne raspolaže kombinovana vazduh-svemir sredstava neophodna za uništavanje raketnih lansera. Indijski balistički projektili su posvećeni nuklearnoj misiji i neće biti dostupni za konvencionalni rat.

Rat na terenu između indijske i kineske vojske mogao bi na prvi pogled izgledati kao najpresudniji deo rata, ali je zapravo potpuno suprotno. I zapadni i istočni front su na neprobojnim lokacijama sa malo transportne infrastrukture, zbog čega je teško poslati mehaničku vojsku. Masovni napadi mogu se lako zaustaviti artiljerijom, jer bi napadajuće snage prelazile kroz poznate doline i planinske prolaze. Uprkos ogromnoj veličini obe vojske (1,2 miliona Indijaca i 2,2 Kineza), borba na terenu verovatno bi bila nerešena, ili uz malo izgubljenog ili stečenog.

Front na moru bi bio odlučujući u sukobu između dve zemlje. Indija se nalazi na kineskoj vratnoj žili, zbog boravka u Indijskom okeanu. Indijska mornarica, sa svojim podmornicama, nosačima aviona "INS Vikramaditia" i brodovima mogla bi lako da smanjiti protok trgovine između Kine i Evrope, Bliskog istoka i Afrike. Trebalo bi nekoliko nedelja da kineska mornarica sakupi i osposobi flotu sposobnu da prekine blokadu. Čak i tada, blokadu bi bilo teško slomiti, jer bi se moralo delovati na na hiljadama kvadratnih milja Indijskog okeana.

U međuvremenu, otpremanje u i iz Kine bi moralo da bude preusmereno kroz zapadni deo Tihog okeana, gde bi takve diverzije bile podložne australijskoj, japanskoj ili američkoj pomorskoj akciji. Oko 87 odsto potreba zemlje za naftom je iz uvoza, posebno sa Bliskog Istoka i Afrike. Kineske strateške rezerve nafte, mogle bi da podmire nedostatak goriva do sedamdeset i sedam dana - ali nakon toga bi Peking morao da zatraži kraj rata, koliko god je to moguće.

Efekti drugog reda rata na moru drugog bi bili najveće oružje Indije. Ratni napadi, šok globalne ekonomije i kaznene ekonomske akcije indijskih saveznika - uključujući Japan i Sjedinjene Države - mogle bi dovesti do pada izvoza, sa potencijalom da se milioni kineskih radnika ostanu bez posla.

Nemiri na domaćem terenu, podstaknuti ekonomskim problemima, mogli bi postati veliki problem za Kinesku komunističku partiju i držanje nacije.

Kina nema sličnu "polugu" za Indiju, osim u obliku kiše balističkih raketa sa eksplozivnim bojevim glavama na Nju Delhi i druge veće gradove. Rat između Indije i Kine bi bio gadan, brutalan i kratak, sa dalekosežnim posledicama za globalnu ekonomiju. Balans moći i geografska ograničenja pokazuju da bi rat gotovo sigurno bio fatalan. Obe strane su gotovo sigurno zaključile ovo, zbog čega nije bilo sukoba već više od pedeset godina. Možemo samo da se nadamo da će ovako i ostati.

(Kurir.rs/National interest)

Foto AP

POGLEDAJTE BONUS VIDEO:

(KURIR TV) SILA 18 epizoda RUBEŽ-E: On je držao 6. flotu 100 km od obale Jugoslavije!