(VIDEO) BELU RUŽU NACISTI UGUŠILI U KRVI: Mladi Nemci su se udružili protiv Hitlera, i to ih je koštalo života

Bili su deca iz dobrostojećih porodica, obrazovani, verni domovini, idealisti. Kad su saznali za brutalnost nacista odlučili su se za otpor Hitlerovom režimu. Pre 75 godina su pogubljeni aktivisti "Bele ruže“.

Svima je presudio takozvani Narodni sud kojim je predsedavao Roland Frajsler. Oni su osuđeni jer su pisali, umnožavali i rasturali antirežimske letke koje su potpisivali sa "Bela ruža".

Tako su i ušli u istoriju, kao pripadnici grupe otpora koja je imala više desetina aktivista, ali nije bila čvrsto organizovana. Mnogi drugi koji su bili dovedeni u vezu sa „Belom ružom" su uhapšeni i saslušavani, osuđeni na kazne zatvora. Po zakonu koji je tada važio, takozvanom "Zipenhaftu", i njihove porodice su bile na udaru Gestapoa.

"Bela ruža" je napravila šest različitih letaka, prva četiri u periodu od kraja juna do sredine jula 1942. Letak broj 5 se pojavljuje krajem januara 1943. A posljednji sredinom februara 1943.

Hans Konrad Lajpelt je nakon pogubljenja aktivista u Minhenu nastavio da širi letke u Hamburgu gde je pored Minhena "Bela ruža" imala najviše aktivista.

Posljednji, šesti letak, dopao je u ruke Britancima koji su ga umnožili i bacali iz aviona po Nemačkoj decembra 1943.

Dobra deca iz viših slojeva

Izuzimajući profesora filozofije i muzikologa Kurta Hubera, svi koji su radili na formulisanju letaka su bili studenti Univerziteta „Ludvig Maksimilijan" u Minhenu, iz dobrostojećih porodica u kojima se negovala nemačka kultura i ljubav prema otadžbini.

Studirali su medicinu, svirali instrumente, pevali u Bahovom horu univerziteta. Neki su prethodno bili oduševljeni članovi Hitlerjugenda, odnosno "Hitlerovh dečaka", a Sofi Šol "Hitlerovih devojčica". Mladići su služili vojsku i bili na frontu za vreme pauze između semestara.

Nezadovoljstvo režimom je prvo bilo obično mladalačko, zbog sve više zabrana, propisa i prisile na univerzitetu. Kada su do njih počele da dopiru informacije o brutalnosti režima, javila se potreba da nešto učine protiv toga.

Presudno je bilo saznanje o masovnim deportacijama i pogubljenjima Jevreja u Aušvicu, marta 1942. Istovremeno je Vermaht gubio na frontovima, saveznici su se udruživali, bombardovali nemačke gradove u kojima je stradala masa civilnog stanovništva.

To nije bila otadžbina koju su želeli ti mladi ljudi, puni ideala. Svoje letke su uz velike teškoće ratnih vremena, kada je sve bilo sumnjivo od kupovine papira, poštanskih markica, i koverta, slali na adrese odabranih ljudi u šest nemačkih gradova.

To su sve bili intelektualci, viđeniji građani, koje su izabrali moleći na kraju svakog letka da ih umnože i šire dalje. Međutim, od prvih 100 letaka, 35 je završavalo u Gestapou. Stavljali su letke u studentske fioke kada bi učionice bile prazne ili na neka druga skrivena mesta.

Domari univerziteta ih predali Gestapou

Sofi Šol i njen brat Hans su 18. februara 1943. bili u akciji ostavljanja letaka ispred učionica na univerzitetu, kada ih je na delu uhvatio domar Jakob Šmid i odlučio da ih zadrži.

Hans je bezuspešno pokušao da pobegne, a Šmidu je u pomoć stigao glavni domar univerziteta Albert Šajthamer i oni su zajedno Šolove odveli u kancelariju Ernsta Hefnera, pravnog savetnika univerziteta koji je bio čovek za vezu sa Gestapom. On obaveštava policiju i rektora univerziteta Valtera Vista, člana SS-a. Rektor je na to odmah blokirao univerzitet i pozvao Gestapo.

Bez obzira na to da li je Gestapo preko špijuna već znao ko stoji iza letaka "Bele ruže", ova četvorica su pokrenula mašineriju koja je dovela do smrti mladih aktivista i profesora, mučenja i dugih zatvorskih kazni aktivista i njihovih porodica.

Aktivisti "Bele ruže", a pogotovo Sofi i Hans Šol su, pored grupe oko grofa Fon Štaufenberga koja je pokušala atentat na Hitlera 1944, najpoznatiji predstavnici otpora nacističkom režimu u Nemačkoj.

Oni nisu bili političari, oficiri, sindikalne vođe ili diplomate, već mladići i devojke, cvet svoje generacije u koju su nacisti polagali velike nade. Oni su pozvali na nenasilan otpor, onako kako su bili vaspitani. Mnoge škole i ulice nose njihova imena.

Kurir.rs / Dw.com

Foto: YouTube prtscr / DW Documentary